Policija

— 106 —

Међутим ово питање није тако просто, и оно се појавило понова као спорно у Касационом Суду после 1918. г., тако да има и присталица за мишљење пок. Ђорђевића, Противно горњој судској пракси има судија, који сматрају, да је 6 192 гр. с. п. као доцнији, допунио и изменио наређење 6. 78 трг. зак. и да се важност те нове грађанске обвезе, која је због неспособности сељака престала за њ бити менична, има ценити по 5 192 гр. сп., да би за њ' била обавеза о дугу. у смислу 5 21. грађ. зак. („шта је ко дужан, оно дати мора“).

Мени лично изгледа ово гледиште пок. проф. Ћорђевића тачније него оно, које је заступала и заступа судска пракса. За то говоре нарочито још и ови разлози. Одредба 5 78 трг. зак. о меничној неспособности сељака долази у т.зв. принудно право (јиз содеп5), које менични уговорачи не могу својом вољом мењати, како је то допуштено за непринудно право у 5 18 гр. зак. Такав је исти случај са 8 192 гр. судског поступка, који је прописао начин, како се имају стварати обвезе о дугу (облигације), с чиме стоји у тесној вези наређење 5 377 гр. с.п.о Пуновожним исправама и 5 449 гр. с. п. о исправама којима се утврђује, да „тужитељ има јасно право, а тужени дужност“.

Према томе једна менична обвеза сељака, која као менична несумњиво не важи, није самим тим постала пуноважна грађанска обвеза. Сам 8 78 трг. зак. вели: „броста“ гргђанска обвеза; он не вели пуноважна гр. обвеза. Међутим 95 377 и 449 гр. ст. захтевају, да свака обавеза о дугу буде пуноважна у смислу 5 192 гр. ст. Суд се дакле не налази пред простим питањем пуноважне исправе, кад се тиче тражених обезбеђења и кратког суђења, већ пред спорним питањем о меничној важности и важности менице као грађ. обвезе, која не представља „јасно“ право на страни тужиоца нити сигурну дужност туженог да плати.

Ово је нарочито важно у примени 5 458 гр. ст. по коме се може тражити задржање осудног решења (изреченог по меници) од извршења, ако исправа није онаква, као што | 5 449 гр. с. п, прописује тј. ако не ствара „јасно“ пргв тужиочево.

Пок. проф. Радојичић, у своме поменутом делу (стр. ·

о оф