Policija

— 71 —

Више важности има теорија Феријева за решавање питања, да ли се може кривац ослободити од казне, ако узмемо у обзир мотив његовог дела и ако то дело остаје противправно. Често пута у научној књижевности и досада налазимо негативни одговор, који се базира на разлозима, да „злочин свагда мора се казнити“, те да „нико несме газити закон и друштвени ред, ма каква да су била његова убеђења“, јер ако бисмо укидали казну са обзиром на мотив учињеног дела, то би могло „срушити правосуђе“, и т. под.

Са разлозима ове врсте никако не можемо да се сложимо. Прво, у више законика у тачно одређеним случајевима и сада је допуштено укидање казне, мада је кривац урачунљив, а његово дело је кривично дело (стање нужде, прикривање кривца, ако је блиски рођак, убиство неверне жене ухваћене еп Нартап! де и т. д.). Друго је, да тамо, где постоји поротни суд, поротници често пута дају вердикт, услед којег суд мора пустити кривца у слободу, ма да је са формалног гледишта његово дело кривично и кажњиво. Ипак, упркос свему томе правосуђе се не руши и продужује своју важну и високу мисију.

Не заборавимо још, да присталице т.зв. апсолушних теорија казне често пута излазе против најбољих и најкориснијих институција за друштво и кривично правосуђе (смањена урачувљивост, условна осуда, застарелост казне и више других), тврдећи да је све то опасно и штетно за правни и друштвени ред. Са својег гледишта они су доследни, зли то гледиште није ни обавезно, нити правилно. Као што је перфектно једанпут забележио чувени руски криминалист професор Н. Тигашев, „са гледишта теорија целисходности казне, које признају да нема потребе да се свако кривично дело 10 !рзо безусловно казни, могу се признати околности, код постојања којих прописана у закону казна неће се применити. То се може десити из разлога, што је примена казне физички немогућа или бесциљна и бескорисна, и то се јавља као потпуно природан закључак, изведен из самог принципа казнене делатности“.:) Питање је само о томе, да ли се може у горње

' Тигашев: „Курс у гови права“, 1. Упор. Чубински: „Курс у гол. по_ литики“, у Ш, стр. 404. |