Policijski glasnik
10
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
БР01 2
као што виталне реакције доказиваху, девојка је још била жива, кад је прелазила преко исте решетке. Горе близу ње, била је радионица, где је живио љубазник девојчин. Он је био без сумње и отац оног детета још у утроби материној. Утврђено је да је он, два дана раније, увече позвао девојку код себе и да од тада нико није видео девојку живу. У радионици не беше више момака, а њега је од онога часа нестало, кад је сазнао де је нађен леш његове девојке. Није било ни мало непоуздано, да је он бацио девојку у воду, по свој прилици зато, што се није хтео бринути за дете и што је можда хтео другу да узме. Слично овоме случају, место, где је убијени пао у воду, може се врло често и другим случајностима утврдити. Тако нпр. има други случај у коме се на хаљинама једног леша из воде, налазила масна боја, која је могла ту бити, само од једнога моста, који је скоро био обојен и који се налазио више киломитара уз воду. У овоме случају, ова околност је дала основ за проналазак убице. (ПАСТАВИИЕ СЕ)
0ПШТ1НА
II Тако схваћен појам о општинском зачећу, пролазио је многе Фазе свога склопа, док је доспео до данашњег облика. Данашњи се пак опгнтински облици, могу у главноме свести на двоје: на облик реиубликанских општина, који се развио под сличним законима свију република, и на облик монархијских општина. Овај други, може се поделити на две групе, и то на општине у апсолутној монархији и општине у монархији уставној. 0 свима овим облицима говорићемо ниже, а за сада задржаћемо се на природном развитку општинског живота. Један чевек, не представља никакво друштво, а кад још један придође, онда нестаје оне усамљености, и њих двојица, почињу да говоре међу собом ; дакле да мењају своје мисли и да их узајамно исказују један другом. Ми смо и раније казали, да је размена мисли и осећања, душа општинском животу. Кад дакле приђе човек човеку и кад се начини већи скуп људи, онда наступа пшри круг размене мисли и осећања, и по закону, који међу људима влада — и ако није исцрпно написан, — сваки човек који се налази у друштву, носи собом неку обавезу према овом, а та.се обавезе огледа у томе, што, ако није рад да живи усамљено, мора да се придржава извесног правца у своме владању према другим људима. Тај правац у своме владању према другим члановима његовог друштва, — своди се на правило, на онда из њега постаје закон : 1. ; Да нико не дира у туђе интересе и туђа ирава., и 2., Да сваки ревносно отиравља своју дужност, која лежи на њему у иогледу одбране, било целог друштва било иојединих чланова његовпх, иротиву неиравде и квара друштвеног. Испуњавајући потпунце ове своје обвезе и дужности, сваки члан друштва стиче, у замену за то, права на свој положај у друштву и на поштовање и уважење свога положаја од стране осталих чланова друштва. Да би се »туђи интереси и туђа права« а и »дужности иојединог члана у друштву према истом" што боље упознали, чланови се његови састају и на тим састанцима, мењајући своје мисили и ооећаје, казују један другом, шта му на срцу лежи, шта воли, чему тежи, шта мрзи, шта му смета итд. итд. и на тај начин рааумевају се. И нехотице, из овог природног
процеса друштвеног, излази као правило и неминовна потреба, састајање. У тим састанцима налази се иорекло свију зборова и скупова, како општинског удружења, тако и скупова у самој држави. Најстарији облици општинског живота, носе на себи тип ових друштвених скупова. Сви ови зборови и скупови, много су важнији за регулисање одношаја у општем животу општинском, но за постигнуће регулисања истих положаја, појединих чланова. Ма да овакви скупови доносе одредбе и за положаје појединаца, ипак се они више баве одредбама општег живота. Утврђена на оваковом скупу правила, обавезују сваког члана посебице да их се строго иридржава, ма се иста и неодносила директно на њега самог. Овакови састанци, доносили су собом у Јелинато; да су се њихове општине развиле као неке мале државице. Оне су се на потпуно самосталан начин уређивале и то независно једна од друге. Што је једној опшгини било потребно да има, она је то уводила и заснивала, не обзирући се на то, да ли такових установа има у суседној општини. Њихови скупови, одлучивали су, да се ово или оно установи, чим осете да је то нужно за општу потребу општинског живота. Због тога су Јелинске општине биле многољудне. А кад се друштво новим члановима, толико умножило, онда је и оно само осећало, како им је мали простор на томе земљишту где живе, и како је потребно да га прошире. Тако је исто било и са оном суседном општином, јер и она, истим животом живљаше, и она се према својим потребама на исти начин сама уређиваше, и она, дакле, усљед тако благотворног уређења постајаше многољудна, да се и код ње јављаху исте потребе за проширењем простора на коме су. Тако је исто било и са трећом, четвртом и свима осталим Јелинским општинама. Свака дакле општина осећаше своје растење, као плод њезиног благотворног уређења. И доиста, морала су бити општинска уређења у Јелина, најсавршенија према ондашњим потребама људским, јер се иначе, неби свет толико нагомилавао, на тако маленом простору, да му није било добро. И опет природно самоодржање људско, тежи да задовољи своје цотребе у проширењу свога круга, који му је мален, на ма то било и на рачун своје сусетке. Огуда крваво ратовање између општина, у старој Грчкој. Једна општина односила је победу над другом, а ова опет над трећом итд. Једна се општина прошири и ојача толико, да постане страшило за друге две сусетке своје; а ове се опет усљед потребе своје за одбрану, од јаче општине. удруже, па тако сложеном снагом ударе, на ону велику општину. Као последица овог крвавог и дугог ратовања била је та, што се општине почеше међу собом удруживати, да образују јачу силу, од противничке, такође удружене силе. Свака је општина сама за себе осећала, да неможе ништа учинити ако се не удружи, и да јој је очигледна пропаст, ако то не учини. — Тако су постале савезне општине у старој Грчкој, под именом » АмФиктионија, Ахаја итд. итд. Те савезне општине продужиле су своје скупове и даље онако исто, као и кад су биле подељене, старајући се увек, за опште благостање и напредак чланова њезиних. Овако јаке и снажне општине, могле су баз сваке сумње да предузимају и установљавају све оно, што на збору нађу да је потребно за правилан живот општински, развиће и одбрану његову. Исто тако стварање и развитак општинског живота, огледа се и код Римских онштина, које су назвате „муниципалне вароши" за разлику од селских, које нису биле самосталне. Муниципалне вароши у Риму, звале су се оне општине, којима је