Policijski glasnik
ВРОЈ 7
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
55
воденицу на Моравп, носећи обоје по једну врећу жита на леђима за мливо, па прелазеКи преко лесе у воденицу гурнуо је Љубицу у намери да је удави. Падајући у Мораву Љубица сс ухватила за воденичну уставу, а Станоје видећи, да би се она још могла спасти, одгурнуо је ногама од уставе и тако је она потонула и удавила се, а леш њен, пошто је имала привезану врећу на леђима са житом, није нађен, јер је вода са теретом није могла избацити на површипу. Браћа Љубичина у тужби својој, преставили су власти, како је Станоје ово учинио с тога, што је он живио у блуду са неком Милицом — Милојком — удовом Илије Костића из Липа; и да је МилојКа узрок хрђавом животу Станојевом са Љубицом. Оптужени Станоје није признао да је он гурнуо своју жену у Мораву, већ се је вели она сама оклизнула и пала. Па како је на леђима имала привезану врећу са храном, она се је одмах и удавила. Немогући да је спасе повикао је за помоћ, и док су воденичари на његову вику дотрчали, она је већ потонула. Милојка која је такође по овом, делу оптужена као саучесник, изјавила је, да она нема појма о овоме делу, нити да је она участвовала у истом; одричући да је блудно живила са оптуженим Станојем, те да би била узрок хрђавом њиховом животу. Сведоџбом испитаних сведока очевидаца и признањем оптуженога Станоја да је се Љубица удавила, стоји дело убиства казнимо по §. 155. крив. закона, а која се хотичност и намера с предумишљајем утврђује сведоџбом заклетих сведока који тврде, да су видели како је оптужени Станоје гурао ногама руке удављене Љубице кад се ова ухватила за уставу и хтела спасти, те је се морала одпустити и потонути. Ова намера и спремање Станојево да својој жени дође главе, најбоље се утврђује исказом два сведока који тврде, да је Станоје наговарао иоједине људе, да Љубицу баце у бунар и да ју салете на вршење обљубе, те да би он —■ Станоје — нашао узрока да је убије као неверницу. Сем овога испитани и заклети сведоци утврдили су, да је био хрђав живот између Станоја и Љубице, а блудни живот Станојев са Милојком. Суд је према свему овоме нашао да је испитаним сведоцима утврђено, да је Милојка иричала како ће оптужени Станоје доћи главе Љубици и убити је, а тиме је утврђено да је знала да се ради о глави пок. Љубици, иа то не јавила власти. Ценећи све напред наведено првостепени суд смедеревски 1!. августа т. г. № 16.099. пресудио је: да се оптужени Станоје за ово хотично убиство с предумишљајем извршеним над својом женом Љубицом казни смрКу, а оптужена Милојка са четири године затвора.
НОВ ПРОНАЛАЗАК У П0ЛИЦИЈСК0Ј ОТРУЦИ
Изгледа нам необично, да и у полицијској струци, може бити код нас нових проналазака, кад сви закони и уредбе по којима би се ова струка развијала, стоје на истом ступњу, на коме су стајале при своме засниваљу и организацији. Па ипак нас уверавају да има. ,,Наарстак * или да речемо, пошто су две шупљине »наирстци а . За што се баш тако зове ? Зато што се овим новим проналаском веже кривац за ма која два прста на руци, хитро, брзо, без болова, без муке,
потпуно сигурно, таман како одговара модерном друштву XIX. века. И то је опет новина али сраска. То су изнашли наши људи, и што је најглавније, при том нису копирали никога са стране. Потиуно и са свим оригинално срество »за везивање криваца« које пада у ово доба, када се и сувише размишља о тортури која постиже кривце са употребом старих срестава за везивање и окивање. До сада су код нас позната свега два начина, за везивање криваца. Оба су из старог доба. Оба тешка, гломазна, неспретна, а међутим оба мучна за зликовца. Један је начин, везивање криваца конопцем. Ту му се саставе руке »наопако« т.ј. по зади, и онда се стеже овим ужетом све дотле, док онај који врши везивање, не буде уверен да је чврсто везано. Кривац је на грозним мукама, јер везивачи, при самом свом раду не смећу с ума »из нокта му црна крвца врца« што је остало од прастарих времена, да се само тада кривац добро свезао, ако му што веће муке при томе везивању ироизведу. То је и ио традицији ропски, а слествено, да само по том доказу не одговара садашњем добу. Конопац, уже, тешки, гломазни, неспретни а и мучни предмети за везивање, нису више у своме добу. Ово је срество замењено, али не свуда, са другим, које ако није мучније, није заиста лакше. То су »лисице* којима се вежу руке иреко чланака, кад их кривац укрсти. Остатак или прерада старих белензука, које су личиле, на данашње „пранге." Срество неспретно, тешко и гломазно а на кривцу производи болове. То је после конопаца, друго срество. И оно није сувремено, и против њега се буне осеКаји човекољубља, а и сама наука о кривичном праву војује против таквих срестава. Сад је пронађено ново срество. Лака ствар, која, није тежа од 214. грама, а у дужини износи свега 0*70.м.м. и ширини 35 м. м. И што је најглавније не ироизводи никакве болове на кривцу , а међутим је боље везан но ма којим начином од оних што иаведосмо. Састоји се из два плочаста дела која се држе хоризонтално један према другом помоћу једне шпирале. Горња је страна здрава а доња је пробушена на два места. Ови су бушемци у пречнику различни. Па и пак подељени су за човечије прсте. У те отворе увуку се прсти и то један, ма који, десне руке а други леве. Кад се с доње стране окрене кључиК, оида шпирала попусти и горња страна спадне те поклопи горњу страну прстију. Тада је човек везан, и на никакав начин не' може се опростити ове везе док се кључем не отвори дотична шпирала. Као што смо напред казали, ове везе не производе никакве болове на свезаноме. Поред тога, лаке су, спретне и може их чувар јавне безбедности носити у џепу не само по једне или две, него и ио 10. комада. Иницијативом једног окружног начелника, израдио је ове напрстке г. Мата Блашковић, машииски раденик у Нишу. Или, да се боље изразимо: идеја је начелникова а израда г. Блашковића. Нема сумње, да за овај проналаз ако је добар као што нас уверавају, имају обојица подједнаке заслуге. Г. Блашковић имао је до сада неколико својих проналазака и колико се сећамо, недавно му је један откупило министарство војено.