Policijski glasnik

162

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 20

тију. Гледам, лепа и вреди брат брату 10 диаара. Добар ћар, мншљах. Хтедох направити цигару. Бркнем по џеповима, нема ми ћилибарске „мундиштикле". Пљеснух се руком по челу. Није друге, она ми је лола макла моју красну »мундиштиклу", коју је неко од другога смотао, а ја опет предигао од Лазе Ђака у кафани код »доброг јутра". Ама »мундиштикла« и по ! Добијо сам за њу 2 дук. цес, па је нисам дао. Бле, онај беше већи коцкар од мене. Па зар то ниј-е малер ? Зар ја нисам човек без — среће. И то још није све мој брајко. Кад сам једном на великој пијаци понудио ону кутију Трајку магазаџијп, да је купи, он је стаде окретати па тек викну: а бре лопове, ти ли смота моју „тубакеру" ? Те ти мене за јаку па у главну полицију. Тамо сам одувао читав месец дана за другога. Па зар то није малер? Зар ја нисам човек без среће?

— Слушај даље. Мојој несрећи нема краја. Онај обешењак Живко „Домишљан" донео од некуда неколико кутија »ћетеналве". Јели смо некодико дана. Питам га, од куда му, а он ми рече да је предигао са „ћепенка® Бенџе бакалина. Само вели, провучем руку кроз даске на »ћепенку« па смотам и алве и смокава, и бонбона и свега. Тако се ја костирам већ месец дана. Пробај само, па ћеш се уверити. Ето, довече. Ја би с тобом ишао али ме зуб боли... Једва сам чекао вече. Знам дућан. То је био онај на зереку. Сад га тамо нема. Кад се подобро смркне одем на зерек. Ноћ мрачна. Полако се довучем до ћепенка и •гурим руку унутра да смотам што ми до руке дође. Но тек што сам руку нровукао а нешто шкљоциу те ме зубима дохвати за руку. То беше нека лисичија кљуса. Почех трзати руку а она пуста кљуса ни маћи. Стеже ли, стеже, да ми светлаци почеше на очи искакати. Нисам могао дуже бол издржати. Стадох запомагата. Скупише се патролџије а дотрча и газда на вику, те одапе кљусу а мене сподбише патролџије па у — анс. И за то сам одувао месец дана. Па зар то није малер? Зар ја нисам човек без среће ?

— Још нисам готов! Има пуна торба мојих несрећа! Слушај само!... Једном ме нађе на великој пијаци Крста пиљар па ме упита: а бре шуле, што радиш? Бре, бре, такав момак па скрстио руке и блене као теле у шарена врата. Море, они твоји аламани донеше ми јуче 40 пари живине. Незнаш која је од које лепша. И платио сам им поштено. Пар по 60 пара динарских. Дао сам им равно 24 динара. То су паре, шуле, паре!... За тим ми пређе и шану ми на уво: они све то мотају тамо у палилули. Иди па ми сутра донеси који пар. Биће и за тебе и за мене ! Ја се окретох од њега, па се упутим поред позоришта ка палилули. Шврљао сам тако које-куда док се није смркло. На неколико места смотрио сам пилеж како се наместила на гранама од дуда. За тај сам посао понео парче сумпора. Чим дођем под дуд а ја ћу запалити сумпор и кокошке саме падају доле. Знаш, занесу се од онога дима, па падају ко гњиле крушке, ама неће ни једна да квекне. Таман ја упао у авлију, кад ти се заплетем у неке даске. Неколико падоше са треском на земљу. Прилегнем земљи и угушим' дисање. Ама нисам честито ни дануо, кад тек прасну пушка. Тане удари у једну даску крај мене и ја цикнем од страха. Из куће изађоше неки људи вичући : уби смо кују ! Е, лијо нећеш нам вигпе десетковати кокошке ! Како се зачудише, кад место лисице, нађоше мене код дасака... Сподбише ме за јаку, па ме предадоше патролџији а овај ти мене право па у — апс ! Па зар то није малер ! Зар ја нисам човек без среће ? Море, могао би ти до зоре причати моје малере, па опета не би било краја ! Нећу више да крадем! Сад ћу ударати у — варање. Зар ћу ту бити боље среће. Причаћу ти како сам у томе послу прошао...

НЕКАД И — САД Овде ћемо да прибележимо два случаја, која вреде пажње наших читалаца. У »Званичним Новинама Књажевства Србије« од 1858. год. штампано је, поред осталога, и ово: »У конку ђумрука београдског, нашао је осмотритељ читалиште јутрос један дукат цес. и овај управитељству вароши ове предао. Обзнањујући о овоме управитељство вароши Београда, позива оног, који је овај новац изгубио, да се са доставјерним доказатељствима пријави, па ће му такови издати.

№ 9342. Издано од стране Управитељства вароши Београда 10. Декембра 1857. год. у Београду«. То је било аре а да видимо сад како је. Пре извесног времена, читали смо у једном нашем престоничком листу ово: ј ,На трамвају бр. — покрађен је један господин. Лопов је на вешт начин томе господину нзвукао из прслука један цесарски дукат. Препоручује се пажња публици на сумњива лица, која се радо увлаче у трамваје, само да могу кога покрасти«... Дакле, стре, ако си изгубио новац, он се нађе и предаје полицији, која те тражи да ти га врати, а сад, мораш руку да држиш на џепове, да ти лопови новац не извуку.

БОЛ И СУЗЕ (сликл из живота једног малог скитача). Вадње је вече. Снег се белио по београдским улицама. Људи хитају у базаре, да покупују играчака за своју милу и драгу децу. Улице су живе. А тамо на свето-Марковом гробљу, како је тамо? Гробови неми. Преко крстача и сноменика ггао је снег, па се чудноваао болеса у овој тихој ноћи. Иза споменика једног нешто се миче. Да л' то анђели објављују мртвима светли празник Христовог рођења?... Полако. Ено, прилика се једиа јави. Мала, бледа, нејасна... Креће се. Значи, да је то жив љуцки створ. Поче духати у своје озебле руке. Са једнога споменика, Фењер је пустио своју слабу светлост. Прилика крочи ближе. Беше Фигура јаснија и одређенија. То беше неки малишан у јадном и похабаном оделу. Окрете се неколилико пута, као да је чуо неки тајанствени шапат, који долазаше дбле — из гробова. Задрхта. У очима заблисташе сузе. Лаганим кораком изађе из порте, и упути се у варош... Свет се тискаше улицама... Малишан пође у кнез-Михаилову улицу. Јасна, електрична светлост обасја му лице. Беше блед и увео. Често је духао у своје озебле руке, да их одкрави и загреје. Мимо њега прође један господин носећи једиог малог дрвеног коњића. — Ала је леп, — прошапта малишан. На домаку његовом појавише се »вертепаши«. — Ах, тако сам и ја лане ишао, — уздахну малишан. — Ал' онда ми је био жив отац; онда ми је била жива моја слатка мајка. Сад сам сам — саморан. Неколико сам пута био у апсу за — скитњу. Па шта ћу? Нико ме неће да прими! Сви се од мене склањају... Ах... У -та.ј мах прође један човек, који је носио млоге лучице и друге дечије играчке. Малишан угушено врисну: ох, како је то лепо !... Његове очи несвесно блудаху далеко . . . далеко .. Можда му се у томе часу јави прошлост. Можда се сетио своје кућице, својих родитеља, њихове милоште и љубави... И опет му се на трепавицама заблисташе сузе... Људи су хитали... Улице беху препуне разнолика света... А малишан још једнако стоји под стрехом једне куће и гледа бесвесно у ту светиНу која граби својим кућама, да у благој и топлој собици са својом дечицом прослави ово вече... Поред њега један њсгов вршњак пронесе »аристон". Из радозналосги поче га окретати. Јасни звуци једне лепе песмице проламаху ледени ваздух. Малишан под стрехом кликну: ах, како је и то лепо !... Како је лепо !... У то се појави жандарм са линије. — Шта ћеш ти ту ? — Ништа, — прошапта малишан. — Гледам играчке. — А чиме се занимаш'? — јекну строги глас чувара јавне безбедности. Малишан јаче задрхта. Са његових усана једва се отиште : ни чим. — Дакле скитница ? Малишан узверено гледаше у то строго лице »позорниково". Није могао речи проговорити. Хтео је ипак нешто да изусти, али га сузе загушише. — Напред! Малишан пође бесвесно пред жандармом. Хукаше често у своје озебле ручице, па као у некоме бунилу шапташе идући главној полицпји: и коњ је леп, и лучице су лепе, и она је музика лепа... Све, све је лепо... лепо...