Policijski glasnik

БРОЈ 20

НбЛИЦИЈСММ ГЛАСМИК

ПОЛАЖАЈНИК вожићна прича 1. Па подножју планине Столова има један. мали заселак, којп се зове II а једва да броји својих десетак кућа растурених тамо амо, као зрна кад се ђердан проспе. Где ко имања има он и кућу подигне па ту живи са. својима; тако је код нас махом, а особито у планинским пределима, где и не мисле да се село може ушорити. У II су људи међусрбно лепо живели и пазили се; сеоски хатар беше велики те не имадоше прилике парбити се око испуста или превата; сваки је имао земље довољно само ако је хтео радити. А нису то биле ни леиштине, ти сељаци. Милина ти беше погледати у пролеће та засејана поља, а у јееен би ти срде заиграло кад видиш како је то свако ведро и задовољно. Заселак није имао ни школе ни цркве — све је то било тамо у М где је и општина, и они су тамо одлазили само о великим празиицима на богомољу, или кад би их власти позвале, и то само старешине. Млађи за све то нису знали. Они су мислили да је њихов кмет Мића највећа власт на свету. И, збиља, П не беше нигде рђаво забележено. Власти су за тај заселак знале да добро и уредно плаћа пореау, да тачно врши кулук и да нема лопова. Кмет Мића био је за то веома поштован и уважен, и свуда дозван и призван, па се човек понео од тешка јордама и пред бољим и пред горпм. Ето такав је био заселак П од постанка свога. Нико у њему није ни сањао да може и што друго бити. Е, али ето, деси се и то, и догоди се бага један крупан догађај. II. Баш на самом уласку у заселак, поред пута, којим се кроз се.оце ишло, беше једна лепа и ако малена кућица, окружена воћем, из ког је провиривала као голуб из гнезда. Спретна и чиста беше та кућица и ако у њој не беше женског ува да је у реду одржава. Њен домаћин и домаћица и старији и млађи беши неки Велисав Манојловић, младић од својих двадесет и две године. На два месеца пре овог догађаја Велисаву умре мај.ка и он оста самац без игде икога на беломе свету. Можда би се Велисав и потужио на своје јаде и невољу, да не беше, недалеко од његове куће, и друга кућа његовог побре, Ненада Станимир.овића, његовог парњака и друга од најранијег де.тинства. Та два младића беху дика и понос тога маленог сеоца. То беху најбољи раденици у селу. Па што су били поуздани у свачему, то се причало. То је најбоље знао кмет Мића. Он је тако веровао и једном и другом да није било ничега што им.он не би у руке предао и мирно легао спавати. По смрти Велисављеве мајке Ненадова мајка примила се Велисава као рођеног сина. Она га је прала и неговала. као и свога Ненада. Кад би год доспела отпаркнула би кући Владисављевој да не да да се ватра на огњишту утули. Како им се имања сучељаваху, то су заједнички све и срађивали. Њих двојица беху доста један другом. Та позајменица ових. двеју кућа није никад ни прекидана, па су је сад само наставили и везали јачим везама. Расли заједно, хранили се једном храном, васпитани једним саветом — они готово постадоше налик један на другог као јабука на јабуку. Само беше нешто разлике у нарави: Ненад беше благ као млеко материно, а Велисав љутац као рис; Ненад добродушан и широка срца и душе, а Велисав по мало пакостан па, Бога ми, и себичан; Ненад би на неправду заплакао г а Велисав би погинуо... Али, како имадоше мање посла са светом тако њихове нарави и не избијаху тако јасно. Њих су у селу сматрали као једно, и обично би човек могао чути старије људе, кад се заговоре и распричају, где о њима веле : — То су красна деца као да су од једне матере! А по неки шаљивчина би додао: — .Тедна је од њих двеју погрешила, не може валити ! III. Али ето дође нешто да покаже да нису ни од једног оца ни од једне мајке: загледаше се обојица у Љубицу Ивантића, ћерку чича Радомира.

Није била баш Бог зна каква лепотица та Љубица, али беше нешто на њој и у њој чему ни један не могоше одолети. Та љубав њихова дошла је ненадно, т. ј. нико је од њих није тражио, дошла је као што долази зелен листак у пролеће... Сретали су се с њом на њивама, у гају и чести; изнајпре се шалили, онда је почеше предусретати с неким поштовањем, па најзад дође и љубав ; груну на њихове груди као мећава у зиму, велика, неодољива, силна. Она им однесе сву памет, сан, сваку мисао, сваки поглед — све... Ова »красна деца« видеше на један пут да то не може бити све на белом свету : што је твоје то и моје. Све би један за другог дали али Љубицу не би уступили један другом ии за сам живот. Ненад и ту беше. мекши. Његова добра нарав и његово чисто и не покварено срце и ту беше готово да попусти да поклони, да да... Велисав већ беше друкчији : он је не би дао ни за све благо овог света, ни за љубав. ни за братство, па чак ни за мајку кад би му је ко из гроба подигао !... Међу тим женско срце повуче срцу. ЉубиНа заволи Ненада. Она је волела и Велисава, али тек Ненада више. Она би била Велисављева тек оида кад на свету не би било Ненада овако... Ненад је ту... Велисав је смотрао њене погледе. Љубавниково око разуме их, и он је све разумео. Једнога дана срете се с Љубицом на њиви више куће и пође с њом. После дужег разговора рече јој. — Нећу вала више да се мучим овако ! Кућа је, брате, кућа! Да је човек за то да кућу кући њему не би жена требала! Морам се женити ! —■ Вала и требало би!... рече му она. — Сад само да нађем девојку. — Потражи, Бога ми, и време ти је. Њега нешто хладно прође кичмом. — Ја велим, да и не тражим много ! Ето тебе! Знаш ме — знам те! Она га погледа. — То не може бити! — рече му. — Што ? — Што сам се ја обећала Ненаду. —- Кад ? — Јутрос. Нађе ме на студенцу и запита, а ја му рекох да хоћу. Ових месојеђа држаћемо и свадбу. IV. Он само одстЈ г пи од ње; не рече јој ни с Богом. Одјури као махнит. Не окрете ни кући ни селу, него одјури у шуму и јурио је као бесомучан. Пео се с виса на вис и спуштао у јаруге и урвине не знајући ни куд иде ни шта ради. Осећао је као да му је неко наложио ватру у сред груди па му та ватра сажиже и срце и душу. То беше страшан бол, страшнији од свију што је дотле осетио... Мртав уморан сурва се под једну букву и паде лицем на земљу. Ту проплака крвавим сузама ; свака капља из очију носила му је по један део срца његова. Њиме овлада нека страшна мисао, а бујина природе његове подаде јој се. Он науми да спречи ту свадбу да је спречи каквим било начином па да би било и животом... Тада је осетио како мрзи Ненада, мрзи га толико колико га је некада волео; и мрзио је на име његово, на сенку његову, на дах његов... И поче га избегавати. Они се више не виђаху, и ако га је Ненад сваки у Бога дан тражио. Кад би га видео сакрио би се само да не би морао с њим говорити и руковати се. Исто тако клонио се и од Љубице. И ако је мро за њом, опет му се учинило да би је могао смождити; волео је, а овамо му се чинило да је мрзи. Али она страшна мисао не остављаше га; она испуни сву душу његову; обујми сву снагу његову, па га носаше као вихор куд је она хтела. Изнајпре јој се одупираше, али беше немоћан да јој се одупре; она га је савлађивала све више и више, док најзад не поста биће његово. Та мисао беше да убије Ненада... Дан за даном пролазио му је све црњи и гори један од другога. Не имађаше никога пред ким би се исплакао, коме би се г!оверио, ко би га сажалио или разговорио. За то му дани посташе ноћИј а ноћи пакао и морија. Он више не имаде ни