Policijski glasnik

БРОЈ 20

НОЛИЦИЈСКИ ГЛЛСНИК

159

Већ је видео кућу и све^у што светли кроз малени прозорчић... Само још неколико корака и ето га на прагу кућном. И напреже се, прескочи плот и уђе у двориште. Ту, кад је био већ при крају циља свога, кад рукама могаше прихватити зидове беле кућице Ненадове, издаде га снага... Осети неку лаку несвестицу која га занесе и он се прихвати за зид и наслони главу на њ. Кад је себи дошао осећао је како му бурно бију дамари. Али је у исти мах осетио и таку немоћ да не може ногом ма^и... Покуша један пут, други пут — не може ! Несвестица га опет обузе и он се опет наслони... Колико је тако стојао ни сам не знађаше, тек га прену разговор из тога полусна. Он познаде Љубичин глас како тепаше детету: — Ходи, Радо, срце моје ! Како те је мајка лепо но^ас сањала !... — А шта си сањала? — упита је Ненад који се обуваше. — Сањам, као дошао Велисав, па га узео на крило па му тепа и мази га!... Он прену на ту њену причу и принесе главу ближе прозору. — Весели Велисав ! — рече Ненад — Шта ли он сад ради? — Мора да му није добро? Не допада ми се што сам га онакО весела сањала. Знаш, био је весао као некад, па се смеје, смеје, закоцаћи се од смеја!... — Веселник! Ва.па да ми га ди још један пут видети, па не бих жалио умрети ! Ако Вог да те дође, ја га не пуштам од себе ! Ево му и куће и имања и свега!... — Па ћемо га лепо оженити и окућити! Сиромах ! Мора да онда није био при свести !... — Пресртне је ћуди и то му дошло хака глави ! Нисам ја знао шта је њему, неби од свега тога ништа било ! — вели Ненад... Велисав осети како се нешто миче у грудима његовим.

Кад би Бога нешто чику довео, најо

рече дете.

Велисаву ударише сузе кад чу шта дете рече. Он осети како се нешто ледено топи у грудима његовим. Нека нечувена сила повуче га прозору и он провири. Виде их све троје где седе и разговарају... И, чудновато! Срце га повуче тамо, њима. То впше не беху за њ мрска лица. Он виде и опет оног добричину Ненада који га је толико пута притишкавао кад би плануо ; виде оно мило лице Љубичино онакО исто добродушно као некад... Он оступи од прозора. У тај мах забруја нешто и диже се над њим као кад. То јекну звоно са звоника оздо из села... Полише га сузе, полети вратима и отвори их... Из собе се појави Љубица са свеКом рекавши гласно на вратима: — Поранио полажајнИк! А њему се оте из уста: — Христос се роди! Љубица викну од изненађења. Његов глас окамени је; Ненад на тај поздрав излете и викну : — Велисаве!... После неколико тренутака посу га Љубичина рука пшеницом и кукурузом, а он приђе огњишту, докопа прегорели бадњак и поче њиме кресати ватру. Варнице су прскале око његове главе а сузе му лише из очију док грцајући говораше: — Оволико здравља !... Среће !... Берићета!... Напретка !... дај Боже овоме дому!... Подржи га и удржи, Боже, оволико година !...

ВЕРОНКА ХОРВАТ. — А гле, Јулчика! Од куд ти сестро? подвикну једнога дана на. великој пијаци, где се риба продаје. позната служавка Веронка Хорват. Тај се узвик био односио на једну малу, жгољаву женску, огрнуту у неку шарену махраму, — Из затвора — промрмља упитана. — Из затвора? А због чега си била тамо? — Због оног броша госпође Катишсе. Замисли само ! Издржала сам равно три месеца у Иожаревцу. Јутрос сам лађом дошла. — За такву тричарију три месеца ! узвикну Веронка па се пжесну обема рукама. Па где ћеш сада ?

— Ни сама не знам... — Ходи са мном. Станујем за сада у иалилули близу »Последњег гроша«. Причаћеш ми тамо твоје јаде, а ја ћу ти дати савета, како ћеш се у будуће управљати. У једној малој собици, близу „Последњег гроша« иду^и »Краљевој штали«, седеле су две женске поред топле пећи. Једна беше тужна и занета у своје мисли. Друга пак непрестано ћереташе, причајући своје доживљаје и старају^и се, да ову младу женску упути на »стазу свога живота": — За једну тричаву иглу... — Није, него брош ! — Свеједно! Брош или игла, то је ситница! За такву тричарију одувати у затвору три месеца! Море, то је нешто, да те цео свет попљује! Ја друкчије радим ! Прво стрпам госпођу у џеп, па онда дигнем њене паре и адићаре. И опет—ништа. Истина, два пуга сам због тога долазила пред суд, па ме опет пустише — из недостатка доказа. Доказа ? На ! То ће они наћи доказа противу мене! Старп сам ја мајстор, сестро, стари! Не идем ја одмах на орман или шиФонер ! Јок ! Ја радим најлак и из потија. Прво меркам добро где ћу се погодити у службу. Кад видим господина потуљена, млакоњу, опда знам колико је сатп. Или је под панучом или је — нокташ. Ти знаш већ шта мислим? Све једно, у оба случаја ја сам у добитку. Уђем у кућу. Направим се светац. Све сам на нокту и господину и госпођи. Код господина се успијам, преврћем очима и показујем своје беле зубе. А код госпође ? Хе, код ње сам са свим друкчија. Њој се удварам, да стечем њено поверење. Истина, има госпођа, које одмах дођу на лепак. А има и таквих, које се чувају, као што чува змнја своје ноге. Ама ја све прокљувим. Тако на пример код госпође Ластићке ишло ми је мало потеже. Ама моје око све види. Приметила сам, да у њихову кућу често долази г. Срета, онај из министарства Финансије; знаш, тамо у парку. преко од касарне?... Одмах сам видела да ту има нешто, па сам само — вребала. Госпођа се изговараше пред господином, да му је она новодаџика за Сару Масаџику, и да је већ успела, да се та ствар сврнш до Божића ! Чула сам једном, како је казала своме мужу; »ако ми ово испадне за руком, г. Срета исплатиће све твоје менице. То ми је обећао. А то мора и да учини, јер ће му донети мираза 101)0 дуката". . . Ту си лијо, мислим ја, па удвојим своју пажњу. Једног дана тако после подне, кад је господин отишао у канцеларију. дође г. Срета, Зацрвенио се као рак, па полако уђе у собу код госпо1 )е. Мене није видео, јер сам стајала у тај мах поред кухињских врата. Лола једна! Мора бити да је вребао из каФане, кад је господин отишао у канцеларију, па онда дошао код госпође. Даље ми није требало ништа. Знала сам већ и новодаџику и младожењу. Учиним се као да рибам кашике и ножеве. Уђе госпо^а у кујну. Ослови ме : шта радиш Веронка?« 0 Ето, рибам есцајх". »Добро, рече она, пожури се, па онда иди у нодрум и нацепкај дрва. Ама, гледај да буде бар за два-три дана, јер нам требају, а и ти да не трчкараш сваки час <( . — „Разумем, одмах идем у подрум«... Госпођа оде, а ја бацим »есцајх" у крај. па ти се спремим на посао. Постојах неколико тречутака, У соби тишина. »Прошацовах« ситуацију, па у један мах рупим у собу. Циркус! Прави — циркус ! Госпо1)а се зграну од чуда а ја се, Боже, заруменела од стида. па покрила очи кецељом. Изиђох као — постиђена. Није прошло ни неколико тренутака, кад, ето ти г. Срете код мене у кујну; тутну ми