Policijski glasnik

ВРОЈ 33

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

249

Пресуђује: Да се тужилац закуне на то: да је туженом дао на зајам 80 динара, и да му он ту суму ни до данас није вратио, па онда, да тужени тужиоцу тај дуг ллати, да му накнади плаћену таксу у 3"80 динара и на име трошка и дангубе 2 дин. Ако се не закуне да се одбије од тражења. Пресуда је тужиоцу одмах саопштена. Саопштити је и туженом. Од суда општине бргулске, 8. децембра 1897. год. №1578 у Бргулама. Председ. суда: II. Маричић. Писар : Члан: е Н. Панић. М. Ристић. Одборник: К. Пантић. III. а., тужба и глава белешке иста. На рочишту су обе парничне стране. Парничари се нису могли поравнати. Тужилац оста у свему при својој .тужби. Тужени вели : доиста сам узео од тужиоца у марту месецу прошле године 80 динара на зајам, с том погодбом. да му их вратим чим средим летину, но ову суму сам му вратио у житу и кукурузу још прошле године о Малој Госпођи. Да је овако у ствари посведочиће ми Милош Терзић и Марко Јанчић, овдаш. сељаци, који су били ту када је тужилац, од меие жито за тај рачун примио. Молим суд да ове моје сведоке испита, па ће се уверити о мојим наводима. Тужилац рече: да наводи туженог нису истинити и тражи да се овај спор по поднетим доказима пресуди. Судски разлози: Тужилац за доказ подноси главну заклетву, ио тужени пе примајући је, подноси доказе, сведоке, који ће потврдити, да је он овај дуг тужиоцу измирио. Да би суд могао праведнију своју одлуку донети, и услед тога, што тужени има права доказивати и на други начин, да је у своме ираву, без да прими заклетву, суд општине бргулске Решава: Да се ово рочиште одгоди и друго у што краћем року одреди, на које позвати парничаре и сведоке, ради саслушања сведока туженог. Од суда општине бргулске, 8. децембра 1897. год. Ј\« 1578 у Бргулама. Председ. суда: II. Маричић. Писар: Члан: Н. Панић. М. Ристић. Одборник: К. Пантић. Накнадно иавиђање. Рађено у суду општине бргулске 15. децембра 1897. год. N6. Исииши главу белешке. На рочишту су парничне стране и сведоци туженог. Исиит сведока. 1. Милош Терзић, земљод. овд., има 45 година, у свему способан за сведока, на питање суда каза: Прошле године о Малој Госпођи, десио сам се код куће туженога. Ту је био и тужилац. Тужилац му је тражио, да му врати неких 80 динара дуга, што му је вели још с пролећа дао, но тужени се вајкаше, да иоваца нема, јер рану још није продао, и не може да је даде у бесцење. Ту су се у моме нрисуству наредили, да тужени- даде тужиоцу тај дуг у рани, и то је одмах онде и извршено. Примљено жито и кукуруз тужилац је одагнао својој кући, на колима туженога одмах. Заклећу се. Тражим дангубе 2 динара. 2. Марко Јанчић, земљоделац, има 28 година, у свему способан за сведока каза: у свему као и први сведок Милош. Заклеће се. Дангубе тражи 2 динара. Сведоци су,на своје исказе заклети. Тулшлац рече: да су сведоци неверно преставили стање ствари, јер отерано жито од куће туженог, није било за тај дуг од позајмице у новцу, но је био ранији од позајмице у рани.

Судски разлози: Тужени је испитом испитапих сведока, потпуно доказао, да је тужиоца у овом његовом потраживању потпуно измирио. За то суд општине бргулске на основу § 6. и 13. грађ. поступка Пресуђује: Да се тужилац од свога тражења одбије и да плати туженом и сведоцима по два динара дангубе. Пресуда саопштена парничарима одмах јавно у судници. Од суда опшине бргулске, 15. децембра 1897. год. С№ 1578 у Бргулама. Председ. суда: П. Маричић. Писар: Члан: Н. Панић. М. Ристић. Одборник: К. Пантић. N8. Све белешке са пресуђењима заведи у иротокол суђења.

ИЗ ДРНЕ КЊИГЕ ЈЕДНОГ ПОЛИДИСКОГ ЧИНОВНИКА. (у преводу М. П. Јовановића). 10. НИКОГОВИЂ. Поиоћ беше већ прошла, кад ми надзорни агенат јавп, да неки човек, по изгледу реда радничкога, паваљује да го,вори са мном. Уздахнувши, дигнем се с кожна дивана, на којн сам, обучен, легао тек пре четврт сата, и наредим, да га пусти. Уђе неки висок момак, јако црномањаста лпца, кратке коврчаве косе, прави тип становника с југа. Из очију му, изнад којих беху као какав свод густе обрве, сијаше незкривен пламен. Узрујан, као што се већ на први поглед могло видети, он само обрташе у рукама свој сиви шешир од Филца. Опазивши да га иогледима својим питам, стаде се усиљавати да отпочне, па, најпосле, бурно избациа'— Госп. комесару, окујте ме, ја сам учинио убиство ... Невољно поскочих, ужасиут. — Убиство ?. — Дабоме, зовите га како хоћете, увек је исто. Геко Молини мртав је, а ја сам тај, који сам га пробб. — Геко Молини? — Јесте, најгаднији, али н најбогатији момак у Св. Вартоломеју. Новац је моја и његова несрећа. Да није био имао велики дворац са много ноља, Анита се не би морала удати за њ, а онда он би и данас био жив. — Ти си га, дакле, убио из саревњивости, због жене му. Момак се ка то горко насмеја. — Из саревњивости? Ба! И ако је Петар Спандија у свему Св. Вартоломеју као нико и ништа, као никоговић извикан, ипак би му то било и сувшпе мало, да ма и у сну буде саревњив према Геку Молину. Али је истина, да сам дело учинио једне жене ради. Но, ради које жене ? Анита је лепа, госп. комесару, да не видех леише на далеко у свету. Несрећа моја беше, што морадох отпћи из земље, када ме пре четири године узеше у цареву војску, у далеку Херцеговину. Тада видесмо да се љубимо, ја и Анита, и ако ја бејах најдивљачнији момак у свему Св. Вартоломеју. А може бити баш због овога и беше те љубави, јер ни Анита никако не беше девојче као остале. У скоро по рођењу, умрла јој је мати. У сама оца, који се за све више бринуо него за своју кћер, она је одрасла као осица у пољу. Као деца, често смо се завађали, па и тукли, то јест она ме је гребла, како је могла, као каква дивља мачка. Томе се људи, онда, смејаху. Али позније, кад се боље разумедосмо, њима не беше право, нарочито оцу, који је правио капитал од леиоте девојчета и хтео да вуче већи интерес, пего што га је могао очекивати, ако би своју кћер удао за мене, озлоглашена »неваљалца«, прозванога »Никоговићем«. Па ипак, он је се преварио. Да је Анита постала моја жена, ја бих им свима показао, шта све може бити од једног Никоговића. Сами су криви, што сам сада постао убица! Сиротом младићу ударише крупне сузе низ црнпурасте образе. Хитро, као да би се стидео показати какав мекши осећај, утре их шеширом својим.