Policijski glasnik

БРОЛ I

ИОЛИЦПЈСКИ ГЈ1АСНИК

Месго становаља, васпитање, настава, оно чиме се већ дете интересује, све то утицало је на подобност човекову да види и чује, и за то је та подобност у сваког човека различна, за то нема ниједиог нормалног човека, који би се могао сматрати као мерило, којим би се мериле подобгшстн других л>уди. По томе треба усвојити, да од два сведока, што пред судијом стоје и о истој ствари се иитају, сваки је друкче оспособљен да види и чује, да једаи може бити види добро по навици, други види рђаво по навици, да је један навикао, кад гледа и слуша, да пушта у рад само маљу свест, а други овда онда узима и вишу свест, кад хоће да гледа и слуша како је навикао. У кратко, треба доћи до увереља, да се два сведока, што пред судијом стоје, могу иоредити са два суда, сличпа по сиољљем облику, али са свим различна ио капацитету, по ономе шта је у њима. Два подједнако велика и по снољњем облику са свим слична суда могу се грдно разликовати по.ономе шта могу у себе прпмити, према томе да ли су им дуварови јаки или танки и растегљиви, да ли им је дно ири крају или сувише висово намештемо. Лиједиом судији, ниједном државпом тужиоцу, ииједном браниоцу, шта пнше пиједном човеку здравих чула није нало на ум да рече: суд је суд, п. пр. буре је буре, оба су буреТа иодједпако велика и једиака по облику, те по томе да морају имати и једнак капацитет. Али кад се то тиче сведока, одмах се теориски ирима, да они правилно виде, исправно чују, правилно мисле и исказују. Сиедок је сведок, само образован сведок има још права да му се још више верује, ма да баш образован човек. умии радник, више 1$фго многи други људи своја чула отунљује п једностраиијим чини за примање - упечатака с поља. Наука, баш као иоједииа и засебна дисциилииа, обухвата дапас тако прогрдну област, да човеков живот не достиже да се она обдела, да је једва кадар једап човеков ум да је нрегледа. У свакој дисциплини, ири сваком пословаљу бацају се људи због тога махом на специјалности, па једну са свим одређену грану знања, технгасе. У то се оии толико удубљују, да постижу ванредну, баш чудесну извеџбаност. Али за то тим више иренебрегавају све остало и на тај начин све више бивају једностранц, да ио готову губе подобност да нрлвилио суде о чему,, што је ван њихове специјалности. (Наставиће се).

ПРАЗН0БЕР0ТВ0 I. Празноверство у погледу на остављене ствари. Пначајно је, каквог утицаја још даи данас има иразноверство на људе, који су злочин изабрали за циљ у животу. Злочипци доста пута траже да се користе празноверством других људи, а доста пута оно и иад њима госиодари н наводи их на необјашизиве ствари. Молодинку јо ОД прло ЛОЛННО ИПЈКИООТИ, дп је добро посвећен у нразноверпце, јер оне га више нута могу одвести погрешним правцем, јеДино због тога што се често мисли, да понеКи догађај, нека нађена ствар и т. д. морају имати великог значаја у кримИиалном случају, а у ствари то је неко празноверско средство пли тако нешто, што само но себи није ни у иајмањој вези са злочииом. Лош н дан данас влада међу лоновима најгрубље празноверстио. Ја сам лично видео »жижак«, који је направљен од масти невине деце и који је слузкио за то, да се види, да ли је још ко будан у кући, у којој се врши иокрађа. Чак и велики злочини могу се још дан данас објаенити праановерством. Веома би по1'решили, кад би који такав злочин хтели да оиравдамо непормалношћу душевног стаи.а. Учинилац је у таквој ирилици душевно здрав, али је занесен иајмрачнијом нразног>ером. Овде долазе и оиа веровања нашег народа у вампире, за тим употребљавање невине дечје крви, приче о вештицама КОје једу срца. У свима временима веровало се, да срце детета из м.-.јчипе утробе, кад се вруће поједе, даје патнриродпу снагу, да човек постаје невидљив, да може летеги, и т. д.; многе сличне старије случајеве доноси Аве Лалман у књизи: »1)ег Ма§-пе1Ј8тп8 тИ вејпеп тузЛзсћеп Уеиггпп^еп", Х^ејрхј«•, Вгоскћаив 1881 - али и у нашем добу дешавлју се такви слу-чајеви, као што је п. пр. убиство, које је ИЗВрНЈено 1879 годнне на нољу ('П. ДуХа код Хамбурга пад Швсдкнњом Апдерсен,

која је оила у другом стању, и убиство извршено пре неколико година у Бечу. Иследник треба да узима у рачун иразноверство тек онда, пошто му узрок и догађај остану нејасни на друге начине. Свакојако да и ту треба бити врло пажл>ив. Готово сваки обичаи лонов носн уза се какав заннс или неку сгварчнцу, која га тобож чува. Многи пак, ношто је извргаио дело, оставља на том месту штогод своје, у уверењу, да се после тога неће нрОнаћи Јвегово дело или бар да је он изврпгалац тога дела. ЈБубазница неког озлоглашеног обијача беше своје десетомесечпо детепце оставила на нољу у хладиој зимској ноћи, а поред њега је оставила своје ципеле, које је пре кратког времена неки обућар за љу направио. Тај обућар становао је у близинп места где је дете остављено, те је с помоћу њега и проиађена ова зверска мајка. Она је признала, да је ципеле оставила тамо с тога, да не би била откривена.' Из истог је узрока један разбојник (који је већ осамиаест година на робији) на месту где је убиство учинно, поред убијеног, изврнгао нужду. Да напомеиемо, да је н овде ова околност доста допринела да се убица пронађе; срески лекар је одмах изјавио, да та нечист мора бити неког јако развијенег човека, и у ствари убица је био таква спажиа прилика, какву ја дотле нисам никад видео. У Северној Иемачкој влада сличио веровање. Злочинцп мисле, да питсад иеће бити пронађени, ако иа лицу места оставе своју неЧист. Догод је нечнст врућа, мисли се да се дело уоиште иеће откритн ; с тога се доста пута налази нечист брижљиво покрпвена рупцем или шеишром, да би што дуже остала тоила, те да се извршеко дело тако брзо не открије. Слични су узроци п тада, кад учинилац на месту злочина руке умије или сасвим намерио свој траг остави: у оба случаја он је нешто од себе оставио-. те се нада, да тако неће битп пронађен. После једне велике покрађе нађен је на једном орману крвав отисак целе човечје руке. То је дало повода најразноврснијим комбинацијама. Мислило. се, да се је лопов при обијању морао тешко повредити, или да су била двојица, па да су се : при дељењу плена крваво завадили — и тушта и тма таквих нагађања. Тек кад је пронађен учинилац увидело се, да је он сам себи намерно иустно крв, том крвљу намазао руку и начинио онај отисак, да би тако, оставивши своју крв и отисак своје руке, по свом уверењу, учинио, да га власти не могу нронаћи. Од врло великог је значаја семе од татуле, кад се иађе на месту где је злочин извршен. Татула је врло чудиа биљка, чудиа но свом дејству, чудна по својој историји, чудна по својој унотреби. Она човека трује, онија и сразмерпо мала количина довољна је, на да ианесе смрт. Корен, лишће, леио цвеће, дивни плод, све је опасно и сумњиво. Кад се лишће те бил.ко метне па топлу платну од нећи, па се удише то испарење, добија се као несвестица, коју прате визије и грчеви. Кад се машћу, која се снравл>а из сатрвепог семена од татуле, натрљају извесии делови тела (нарочито испод пазухај, човек се иекако осетн лаган, одушевљен, чини му се да лети као птица*), а одвар од зрневља, кад се само у малој количинн попије, изазива љубавничке осећаје. Кад имамо пред очима ова дејства, онда нам је јасно све оно, што су несрећне жртве у парницама ве!итица признавале, да су одиста доживеле. Али и ако смо прошли времена осуђивања вегатица, нисмо прошли времепа уиотребљавања татуле. Она је тек доцније догала у Еврону: из Јужне Русије, из Сибирије, из Источне Индије, не зна се управо одакле је пореклом. Али главно је, да се за њу зна откако су Цигани догали у Европу, а пошто она још и данас у циганским причама игра велику улогу и увек је код њих има, онда као да ће бити са свим вероватпо опо .разгранато мишљење, да су Цигани татулу донели у Европу. Већ н саму историју о ностанку татуле створили су Цнгани; они причаЈу, како је једном био неки бели човек, који

*) Јапански иутник Кемифер прича о ноком „опијајућем" средотву, справљоном од татуле, које је <гћ кутао. Унипило му се, вели, као да иа коп.у кроз обдаке .10111.