Policijski glasnik

БРО.Т 16 и 17

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

129

чити! Ја то нећу моКи иоднети, нећу иоднети!... Па што сам онда, што сам и до овог тренутка... — Он се диже иа ноге, с чуђењем погледа око себе, као да се диви и томе, што је зашао овамо, и пође Т-ском мосту. Био је блед, очи му гореле, изнемогао у свима деловима својега тела, али му се од једаред учини, као да је лакше почео дисати. Осетио је, да је збацио са себе тај страшни терет, који га је тако дуго притискивао, и у души му на једанпут постаде лако и мирно. »Господе! молио се он, •— покажи ми пут мој, и ја ћу се одрећи овог проклетог... лудила свог! (< Прелазећи преко моста, он је тихо и мирно гледао на Неву, на жарки залазак зажареног, црвеног сунца. И не гледећи на малаксалост своју, он се није осећао уморним. Као да се чир на његовом срцу,- који је читавог месеца сазревао, на једаред провалио. Слобода, слобода! Он је сад ослобођен свију тих мађија, сатанских мисли, заноса, искушења! Доцније, кад год се сећао тога времена и свега, што се с њим десило тих дана, тренутка за тренутком, тачке за тачком, црте за цртом, њега је до празноверице поражавала једна околност, и ако у самој ствари не баш веома необична, али која му се затим постојано приказивала као неко предопредељење судбе његове. Наиме: он никако није могао да појми и објасни себи, зашто се он, уморатт, измучен — коме би згодније и лакше било, да се врати кући најкраћим путем, — враћао преко сенарског трга, преко којега му није било потребно ићи. Обилажење није било велико, али очигледно и савршено непотребно. Њему се, до душе, често дешавало, да се враћа кући, не сећајући се улица, којима је ишао. Али зашто баш, питао се увек, зашто баш да се тако важно, за њега тако одсудно, а у исто време сасвим случајно сретање на сенарском тргу (преко којега он, шта више, није ии морао ићи), деси од једмом баш сад, у таквом часу, у таквом тренутку његова живота, нарочито у таквом расположењу његове душе, и то у таквим приликама, у којима је само и могло оно, то сретање, учинити најодсуднији и најважнији утицај на целу судбину његову? Баш га је ту нарочито и очекивало! Било је око девет часова, кад је прелазио преко Сенарскога Трга. Сви су продавци прибирали своју робу са столова и столића, затварали своје радње и разилазили се кућама, као и њихови купци. Око гостионица у подрумчићима, ио прлЈавим и смрдљивим авлијама околних кућа, а највише у крчмама, тискало се мпоштво разноврсних раденика и одрпаница. Раскољњиков је особито волео таква места, као и све суседне уличице, кад год би излазио беспослен у свет. Туда његови дроњци нису свраћали на себе ничије охоле пажње и могло се ићи, како се хтело. Баш на углу К-не уличице, трговали су муж и жена, на два стола, концима, врпцама, иамучним тканинама и т. п. И они су се спремали кући, али су се задржали, разговарајући се с једном иознаницом, која је туда ирслазила. Та је познаница била Лизавета Ивановна, или иросто. како су је сви и звали, Лизавета, млађа сестра оне исте бабе Ал.оие Ивановне, колешке регистраторке и зајмодавке, кој°ј ј(з јуче одлазио Раскољњиков, да заложи сахат и да учини своју иробу... Давпо је оп већ све знао за ту Лизавету, па чак је и опа њега нешто мало познавала. Била је то висока, незтраппа, бојажљива, мирна, мал те не блесаста девојка од тридесет и нет година, прави роб код своје сестре, код које је раднла и дан и поћ, дркћући пред њом и трпећи од ње чак и батине. Стајала је замишљена, с неким завежљајем у руци, иред трговцем и његовом женом и пажљиво их слушала. Ови су јој нешто врло живо објашњанали. Кад је Раскољњиков на једанпут спази, обузе га некакво чудновато осећање, као да се улсаспо запреиастио, ма да у овом сусрету иије било ничега страшног. — Би би, Лизавета Иваиовна, требали сами да се решите, рече гласно трговац. — Дођите сутра, око седам часова. И опи ће бити ту. — Сутра? отегнуто и замишљено рече Лизавета, као да ие може да се реши. — Ах, како вас је застрашила Аљона Ивановна! заторока трговкиња, одлучна лсена. — Кад вас погледам, изгледате ми сасвим као мало дете. А она вам јопг и није рођена сестра, на гле како вас је потчинила...

— А ви немојте овом приликом ништа ни говорити Аљони Ивановној, прекиде је мул^, — тако вам саветујем, па до1 )Ите нама и не питајући је. Ствар је врло добра. А после ће се и сестрица сама размислити. — Дакле... баш да дођем? — У седам сахати, сутра; и од оних ће бити овде; па се лично и одлучите. — Приставићу и самовар, додаде жена. — Добро, доћи ћу, рече Лизавета, још једнако размишљајући, и стаде се лагано с места кретати. Раскољњиков у том већ прође и не чу више ништа. Он је пролазио лагано, неприметпо, трудећи се, да му не измакне ни једна реч. Запрепашћење, које га у први мах снађе, заменило се мало по мало грозом, као да га нека језа прође преко леђа. Он је дознао, он је на једанпут, изненадно и сасвим неочекивано дознао, да сутра, тачнб у седам часова увече, Лизавета, бабина сестра и њена једина укућанка, неће бити код куће, и да ће, према томе, баба, тачно у седам часова увече, остати код ку&е сама. До његовог стана било је само још неколико корачаји. Дошао је кући, као на смрт осуђени. Ни о чему није мислио, нити је могао о чему мислити; али је целим својим бићем, на једанпут, осетио, да у њега нема више ни слободе суђења, ии воље, и да је све, на једанпут, коначно решено. У осталом, кад би чак и читаве године требао да чека на згодну прилику, то и онда не би било могуће сигурније рачунати на усиех своје намере него у овој ирилици, која му се овога часа на једанпут прулшла. У сваком случају било би тешко дозиати дан пре и то насигурно, са већом тачношћу а с мањим ризиком, без сваког опасног распитивања и истраживања, да ће сутра у то и то доба, така и така баба, иа коју се спрема напад, бити код куће сама самцита. VI. Десило се, да је Раскољњиков доцније сазиао, зашто су трговац и његова жена иризивали себи Лизавету. Ствар је била с.а свим обична и није ту било ничег особитог. Једна страна бедна породица продавала је своје ствари, хаљине и остале женске потребе. Па како се то није могло продавати на отвореној пијаци, то су они тражили посредиицу; а Лизавета се занимала тим: она је примала наруџбине, тумарала таквим послом и имала добру практику и широк круг муштери ја за то, што је била веома поштена и увек је казивала носледњу цену; није марила да се цењка, на какву ти цеиу каже, тако је и било право. Иначе је говорила врло мало, и, као што је већ казано, била је тако смирена и бојалгљива... Али Раскол>њиков је у иоследње време постао празноверан. Последице празноверја оставиле су у њему још дуго после тога неизгладивог трага. И у целом том нослу он је био вазда наклоњен, да види као неку чудноватост, тајанственост, и као иеко присуство, Бог те пита, каквих особитих утицаја и загонетиих сила. Још прошле зиме, један његов иозиаиик, ђак Покорјев, при свом иоласку у Харков, казао му је, као уз разговор, адресу бабе Аљоне Ивановие, ако би га случајно натерала нужда, да што заложи. Дуго он није отишао њој, јер је давао часове и провлачио се како тако. Тек ире месец и но дана сетио се он те адресе; имао је две ствари згодне за залогу: стари очев сребри часовник и мален златан прстен са некаква три црвена камена, који му јс дала за спомен сестра при растанку. Решио се да однесе тај ирстен; нашавши бабу, одмах на први поглед, још и не знајући о њој пишта особито, осетио је према њој неодољиву одвратносг. Узео је од ње две рубље и уз пут сврати у једну просту каФану. Ту заиште чаја, седе и дубоко се замисли. Чудновата мисао рађала се у н.еговој глави, хоће да нрокљуви као пиле из јајета, и веома га је занимала. Одмах поред њега за другим столом, седео је некакав ђак, који му је био са свим непознат, и млад један официр. Они су играли билијара па почели да пију чај. На једанпут он чу да ђак говори оФициру о зајмодавци Аљони Ивановној, колешкој секретарици и казује му њену адресу. Већ само то учинило се Раскољњикову некако чудновато: он тога часа отуда, и овде разговор о њој. То је проста случајност, али он ето није могао да се отрх'не једном са свим необичном утиску, и сад као њему за љубав, као да би хтео, да му се улал^е: 1;ак

2