Policijski glasnik

190

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ђРОЈ 24

Истина, и наши се коцкари и кесароши »довијају,« али да ви вмдите каквих препредењака има Запад. Ономад, на иример, ухватили су читаву једпу дружину, организовану. Ја пратим раснраву пред судом, јер ме иптересује, али вас ће интересовати једна од љипих превара која је тамо обична, а за нас је заиста чудновата. Молим вас да ме послушате ! (( Ту попи чапту вина, повуче два три дима из своје Килибарске муштикле и поче причати: * * Г. Пјер Ларош, Фабричар чохе у Паризу, добије једног јут]1а писмо, од једног свог иријатеља банкара из Лондона, оваке садржине : »Поштовани Господине и пријатељу, Једна невоља нагони ме да се обратим Вама, као своме пријатељу, и да Вас замолим за пријатељску услугу. Ево пгга је у ствари: Син нашег главног благајника 1,1 орџ Котен побегао је пре два дана и одпео је са собом акцептиране извесне менице од знамените вредности. Сазнали смо да је отигаао право у Париз где ће свакојако у првој банкарници променити менице у новац. Огромну ћете ми услугу учинити и веома ћете ме обвезати, ако будете толико добри те га пронађете пре него што менице прода. Меиице су на суму... и гласе... већ тамо стоји све. Ово чиним, Господипе, ради части и образа оца његова који је толикогодишњи часник и веран чиновник наше куће, те Вас зато молим да цела ова ствар у тајности остане. Ако буде среће те пронађете бегунца још за времепа, одузмите му менице па га одмах овамо пошаљите. Рачун о свему пошљите нам. Изволите и њему за наш рачун исплатити 5000 франака. Ево и његовог личног описа: Средњег узраста, бпедог, лепушкастог лица, плавих очију, бркова п косе; изнад десне обрве има мали младеж. Одевен је у црно одело и у короти је за матером која му је скоро умрла. Част ми је назвати се Ваш одапи пријатељ аирила 18... X. Д... банкар. (( Лондон.

Г. Ларош прочита писмо једанпут, други пут, па се замисли. Иознавао је лично власника банке и био је према њему у некој обвези за извесне услуге пгто му их је учинио... Загледа писмо још једаннут: све је било у своме реду, ништа сумњиво. Ои нозва своје чиновнике, и објасни им у колико му то беше могућно, а да тајну не повреди, и замоли их ако виде таког и таког младића да га њему доведу. Пије прошло иосле тога ни један сахат, а његов деловођа г. Лобепен у^е у канцеларију. — Шта желите? — упита га он. — Госиодине, ја сам нашао оног младића. — Е? — Да, иашао сам га баш близу Ротшилдове банкарнице. — Па где је? — Ту је. — Зовните га унутра. После неколико тренутака г. Лобепен уведе младића. Госнодин Ларош погледа га добро. Према опису оп је. Он погледом даде знак и г. Лобепен изи1)е. — Седите, господине — рече г. Ларотп. Хвала — рече младић и седе. На лицу му се виђатие забуна. — Ви иисте овдашњп? — Нисам, ја сам из Лондона. Дошао сам овде на клиннку да се лечим. Патим... — Ваше је име Џорџ Котен? Младић се збуни сасвим и већ пе знаде тита да ради него устаде. Г. Ларотн гледаше га право у очи. — Седите, господине — рече и чисто га прикова погледом. — Ви сге син главног рачуновође г. X. Д... банкара у Лондону. — Јесам — промуца иоражени младић.

— Ви сте ире два дана отишли од куће без знања вашег оца? — Јесам — муцао је овај. — И оца сте грдно уцвељили. Зар му је мало што је скоро изгубпо свога верног друга, вашу мајку, него да и вас изгуби ? Младић окрете нлакати. Г. Ларош га гледатпе оначо иоттурена и смождепа, па му се даде па жао. Али стеже срце, морао је до краја истрајати кад је већ започео. Он је сматрао да му је дужносг и нрема пријатељу, и према овом дечку, који је тек ступио у свет и ударио рђавом стазом, да буде што строжији, да би га вратио са странпутице. — А што сте напустили свога оца? — Рекох: да се лечим... — То није истина! — Али... молим вас... — То није истина! рече с.трого г. Лароит. Ви сте се и у Лопдону могли лечити ! — Али ми је требало промепити — место, ваздух... — Којешта! Место, ваздух!... Признајте ми отворено своју кривицу! — Али, молим вас!... — Признајте! Признајте! Младић ноче кршити прсте; сав је дрхтао. — Дакле, нећете да признате? — Али... немам шта... — Онда да вам покажем и да сте криви. Изволите прочитати ово писмо. И пружи му писмо. Чим младић виде Фирму па завоју, оп сав устрепери, зал>уља се и паде... Посла је имао г. Ларош док га је повратио. А кад младић себи дође, ои протре очи, осврте се око себе и гледаше блесасто. На једанпут као да му до1>е свест, скочи са столице и сруши се на колена пред г. Ларошем. — Онростите! Молим вас, опростите! Ох, ал' сам ја иесрећиик! Камо среће да сам јуч.е умјЈо! Благо теби, мајко, што си умрла те ово дочекала ииси !... Сад видим тита је! Ви сте извештени, ви знате све! Јесте, госнодине, ја сам лоиов! Ја сам покрао ту кућу! Уврао сам неколико мепиЦа које сам мислио овде продати и одмах отиутовати у Америку! Хтео сам побећи из Лондона. Тамо ми је немогућно више живети! Волео сам једну девојку, али опа мене није волела, него се удаде за другога. Ја сам изгубио памет, госиодине. Хтео сам да се убијем, али сам видео да сам кукавица, нисам смео! А да живим тамо -— нисам могао! Од оца сам тражио да ми да иоваца да одем, али ои ми не даде и ја онда... Убијте ме сад! Чините са мном шта хоћете, казао сам вам истину!... Превијао се као црв под кором. Г. Ларошева срца косну се туга младићева. По доброти својој он заборави своју улогу, него нриђе тешити младића. — Та, маните се сад, оставите! Хвала Богу, ствар није далеко отишла, може се добро свршити! — говорпо му је и покушавао да га подигне. Али овај не устајаше. — Не, не! — јецао је. — Ја сам несрећник! Ја сам лопов! Мене треба убити ! Ја вас молим да ме предате полицији! Молим вас ! — Ех, полицији! Оставите се ви тога! Хвала Богу те ви пре нисте пали полицији у руке, а сад ћемо се побринути да зато нико ништа не дозна! — Али г. банкар!... — 0, он је добар, племенит човек! — рече г. Ларош. Он ће вам опростити. Он вам је већ опростио! Него, ви ћете лепо мени, по овом његовом писму, предати те менице, а ја ћу се побринути да се ви, као иоштеи човек, вратите кући... — Ох, не, не! — А... то треба да учините! Ви треба да се вратите своме оцу који је пеутешаи за вама! Зар му је мало што јр изгубио честиту мајку вашу, пего да.још и вас изгуби? То морате учинити! За његову л.убав прогутајте и једну кап горчине... — Али... — Хоћете да ми кажете за.вашу несрећпу љубав ? Млади иријатељу! Мапите је се! Кад је она могла да прегори вас, зашто да и ви њу не заборавите ? Зар бп ви били срећнији да