Policijski glasnik

БРОЈ 36

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИћ

277

И онда заврти главом, па рече јетко: — А видите, господо судије, свега тога не би било... Прво, када сам оно изашао од газда Мијајла, да ме је ко нашао и Дао у какву школу, ја не бих био пао у оно рђаво друштво ; а опет да нисам ушао међу рђаве људе, не бих допао ни видео апса. Све је тако било. Па и оно први пут, кад сам био на робији, да ме је ко научио каквоме занату, ја пе бих, по.сле, када сам добио помиловање, опет тумарао и крао... Тако све једно друго вуче... Па после, да нам је у казамату који свештеник или учитељ држао проповед о Богу и вери, да нас је учио ономе, Игго је добро и поштено, да нас је научио ваљаноме послу, нама не би ни падала мисао све на — зло... Ето, виците, тако сам вам ја пропао. Једном сам скривио. На то навикао. Па после је ишло све горе и горе... Сад сам вам, ево, казао све... Управо немам шта да се брагшм. Тако је све било, како сам вам испричао, па суд нека сада ради по закону. Оптужегш сврши своју одбраиу. Окрете се публици, и поглед му се заустави на једном крају сале... Доцније дознадох — тамо беше мати његова... Као да се зачу тихо јецање... Очи се оптуженикове напунише сузама... Окрете се брже нама, судијама... И обори главу... Сав клону и предаде се мислима, час по уздишући... На то, ио реду, устаде бранилац оптуженога и рече неколико речи, тек да се каже, да је и он нешто говорио... Управо он остављаше суду, да цеНи све околности и признање оптуженога. Сврши се претрес. Публика се удаљи из суднице. Отпоче гласање судија и поротника. Беху разних мишљења... Тек већина рече — крив је... И пресуда се изрече — на смрт.

ПРИПОВЕТКА БАКЛУШИНОВА од Ф. Достојсвског ') ...»Било је то ево овако, поче Баклушин. — Кад ме оно преместише у II., видех да је варош лепа, велика, само има много Немаца. Дабоме, ја сам био још млад човек, код старијих на добром гласу, и када идем, накривим капу и проводим време. Намигујем девојкама. И ту ми се допадне нека Немица, по имену Лујза. Било је њих двоје, она и њена тетка, обе су прале фино рубље. Тетка је била стара и живеле су мирно. Из почетка сам пролазио поред прозора, а после сам се и упознао. Лујза је говорила и руски, само је мало као крештала; била је врло љупка, те сам ти ја њој бајао и ово и оно, а она мени: »не, немој то, Сашо, јер ја хоћу да будем поштена девојка, како бих ти била ваљана жена, <( и само се мази, и смеје тако звонко... била је врло чиста, да такве још нисам био видео. Само је хтела да се веичам. Али, помислите, како да се не венчам? И спремао сам се да изађем на рапорт потнуковнику... И тада од једном приметим — да Лујза не дође један пут на састанак, не дође други пут, па не дође ни трећи пут. — Пошл,ем јој писмо ; на писмо нема одговора. Шта је то? мислим. Да ме је варала и претварала се, одговорила би на писмо, и дошла би на састанак. Но она није знала лагати, и мислила је да је то најзгоднији начин да све прекине. Паде ми иа ум, можда је све то теткипо масло. Не усудих се отићи тетки, и ако је она знала да се ми потајно састајемо. Падох у очајање, и напишем јој последње писмо: ако ти не дођеш, ја ћу сам ићи тетки. Унлаши се и дође. Плаче; вели да је неки Немац, Шулц, њихов далек рођак, часовничар, богат и већ у годинама, изјавио жељу да је узме за жену, — »да и мене, вели усрећи и сам у старости не остане без игде икога; волео ме је, вели, и већ је одавна то намеравао, али је све ћутао, спремао се. Богат је, Сашо, и то је за ме срећа, вели она. Зар хоћеш да ми убијеш моју срећу?« Гледам: плаче, грли ме... Ах, мислим, па ираво и каже! Што и да нолазим за војника, па ма и за подоФицира? — Но, рекох, Лујза, збогом ; буди срећна! Нећу да ти убијем твоју срећу. А је ли он леп? — Није, вели, матор је, има дугачак нос, и сама се насмеја. ') Одломак из Заиисника из Мртсог Дома.

Отидох од ње, мислим: судбина! Другога јутра отидем до његова дућана; она ми је казала улицу. Погледам кроз излог: седи Немац, прави сатове, има му до четрдесет и пет година, нос му кукаст, буљав, у Фраку и са високим оковратником, врло озбиљан. Пљунем: хтедох му разбити стакло — та зашто, мислим! Било па прошло. Пред вече дођох у касарну, легох на постел.у, и, верујте ми, Алексаидре Петровићу, заплаках... Тако прође један дан, два, три. Са Лујзом се не виђам. Међу тим чујем од неке куме (била је такође праља ; ка њој је Лујза каткада одлазила), да је Немац чуо за нашу љубав, и за то се решио да се што пре венча. Иначе би он још две године чекао. Лујза му се морала заклети да неће више да зна за мене. Као да није веровао ни њој ни тетки. Рече ми кума још, да их је прекосутра, у недељу, позвао обе у јутру на кафу, и да ће бити још неки рођак, старац, који је пређе био трговац, а сада, пошто је пострадао, служи негде као надзорник. Чим сам чуо да ће се још у недељу можда све свршити, споиаде ме јад и туга, да нисам могао више собом владати. И цео тај дан и још један за њиме, само сам на то мислио. Хтео сам појести тога Немца. У иедел.у у јутру, чим се сврши служба, скочим, навучем шињел и пођем Немцу. Мислио сам да ћу их све тамо затећи. Зашто сам пошао Немцу и шта сам мислио да кажем ни сам нисам знао. За сваки случај турим у џеп пиштољ. Био је неки стари, још сам као дете пуцао из њега. Више није могао опалити. Ииак га набих оловом ; мислим : почну ли ме напоље терати и викати, извадићу пиштољ и заплашићу их. До^ем. У радиоиици нема никога, већ сви седе у соби позади. Осим њих ни живе душе, никога од послуге. Имао је само једну служавку Немицу, уједно и куварицу. Прођем кроз дућан, видим, врата су затвореиа, али су трошна. Срце ми куца, станем слушати: говоре немачки. Чим из све снаге луних ногом, врата се одмах отворише. Видим: сто је ирострт. На столу велики прибор за каву; кава ври на шниритусу. Шећер стоји, стакленце са ракијом, кобасице и боца некаквога вина. Лујза и тетка, раскомоћеие, седе на канабету. Према њима на столици Немац, младожења, очешљан, у Фраку и оковратнику. С лева на столици седи још један Немац, већем стар, сед, и ћути. Чим у !)ох, Лујза пребледе. Тетка скочи, и одмах седе, а Немац се намршти. Био је љут; устаде и пође ми у сусрет. — Шта желите? упита ме. Ја се збуиих, али беснило ме је почело хватати. —Шта зкелим, рекох. — Прими госта, понуди ме ракијом. Дошао сам ти у госте. Немац се мало замисли и рече: — Седите. Седох. — Дај амо ракије, рекох. — Ево ракије, одговори, иијте. — Али дај ми добре ракије, узех ја. Беснило ме већ јако спопало. — То је добра ракија. Беше ми криво, што ме је тако мало поштовао. А најгоре ми је, што Лујза гледа. Попих и рекох: — А што си ти.тако дрзак према мени? Опријатељи се са мном. Дођох теби као пријатељу. — Не могу да будем ваш друг; ви сте прост војник. Но, тада побеснех. — Ах ти, страшило једно, кобасичару! рекох. Знаш ли да овога часа могу с тобом учинити што хоћу ? Хоћеш ли да те убијем из пиштол>а? Извадих ииштолј , стадох пред њега, и нанишаним му ираво у главу. Оне седе ни живе ни мртве; боје се и реч да писну, а старац дрхће као прут, ћути, сав је пребледео. Немац се препаде, али се ипак освести. — Ја вас се не бојим, рече, и молим вас као пристојан човек, да се оканете те шале; али ја вас се никако не бојим. — Лажеш, рекох, бојиш се! Он све седи, а не сме испод пиштоља ни главе да мрдне. — Не, ви то не смете никако да учините, рече. — А зашто не бих смео ? упитах, — Зато што вам је то строго забрањено и што ће вас зато строго казнити.