Policijski glasnik

276

рЈШ ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 36

је спреман на свако зло; да је опасан, и то врло штетан по друштво и околину; да је починио више крађа; да је већ два пута само судом био осуђиван; да је пре тога по самом акту оитужбе полицијске власти небројно пута био кажњаван за разне иступе; да све ове казне нису ни у колико могле упливисати на кривца, те са тога да сада, сходно параграфу законском, тражи — смртну назну... Државни тужилац, свршив своју оптужбу, са пуно достојанства и поноса седе за своју катедру... У судници завлада тишина, само се међу поротницима опази као неко мешкољење... Ја се онда, како је ред, обратих оптуженоме : — Шта ти, Коста, имаш још да кажеш у своју одбрану ? Кривац се, дотле доста немаран за све што се о њему говорило, сада усправи. Окрете се те погледа прво по публици. Тешко уздахну; намршти се, сену очима на судије, па онда реч е: — Ја сам казао све што сам имао. Ту је моје признање и оно код полиције и оно код суда... — Знамо то, али суд те пита имаш ли још на послетку што да речеш у своје олакшање... Чуо си све, шта се противу тебе наводи, и пре него се пресуда изрече, судије желе да чују твоју последњу реч... — Па шта да вам још кажем... Оптужен сам... Тако је... Злочинац сам — како вели државни тужилац... Право има... Тражи моју смрт... И право је да ми скинете главу... Ја сам задовољан са вашом пресудом... Пристајем напред, како год осудите.. Али баш кад хоћете, да вам кажем како је било... Јест... Тако је... хоћу да вам причам све испочетка... И онда десном руком превуче преко чела, као да се нечега сети... Па настави: — Мој се отац звао Милош. Био је ситничар. Држао је дућан на крагујевачкоме друму. Зна га добро г. Јоца поротник. Није био ни богат ни сиромах... Мзне је много пазио... Кад ми је било време, дао ме је у школу... Учио сам све лепо до треће гимназије... Само питајте , па ћете видети моје белешке... Хе... али ми онда отац умре, а остане ми сама мати са синовцем... Синовац, бездушан човек, навали на имање да га упропасти. Продавао је ствар по ствар, бајаги да дугове плати — а овамо трпао паре у џеп... Моја мати, да се спасе беде, преуда се за Николу Кантараша... Место боље — оно пође све горе... Мој очух распродаде и оно мала што још остаде после синовца... Оде све бестрага — и ми остадосмо сироти. Мене извадише из школе и дадоше у трговину... Код мога газде Мијајла беше некакав Петар калФа... Зао човек, погане душе, па ме злостављаше из дана у дан... И уздахну. — По цео дан радим. Чистим авлију, идем на пијацу, иерем судове, сечем дрва, ложим фуруне, вучем воду час са ове час са оне чесме ; по неки пут идем с колима и на Булбурдер; тамо је, веле, чистија вода; па онда морам да трчим те за ово те за оно, час код ове час код оне сестре госпојине ; по цео дан тако не стајем, нити се имам кад одморити... И опет уздахну. — А када дође вече, даду ми нешто мало леба и јела, све се слојанило, иа ме онда калФа Пера окупи шамарати; заповеда ми: да му одмах грејем воду да. ноге пере, па онда да му купим дувана; тек што сам му то донео, шаље ме за цигарпапир ; госпоја се тада љути што ме одмах нема да јој децу чувам, јер хоће да иде са газдом на посела. . Оии тамо остају до пола ноћи. Ја за то време морам децу, једно да забављам, друго да љуљам, док не заспе. По неко вече деца плачу, бенаве се, траже те ово те оно, а ја морам да их утишавам. Ако још у томе дође госпоја са газдом, онда ме псују и туку што нисам децу умирио и успавао... Моје муке и невоље... Ето, тако живе шегрти... Тако сам и ја нровео пуне три године. А када ми још газда, после одслуженога рока, не хтеде да одреди ни ајлук — ја се онда наљутих. Бога ми, би ми и криво и жао. Не могах више издржати, иа се бацих на улицу. Мало се замисли, па настави: — Моје зло и несрећа... Падох међу мангуне и кесароше... Хе... већ знате, сигурно, како се тамо живи... сваки дан судите, па чујете... Тамо немаше ни газда Мијајла, ни госпоје, ни калФа-Пере, али ме онда окупише жандари... Мало који дан па тек Главна Полиција нареди потеру по вароши... Ухапсе

друге мангупе, па онда, наравно, и мене... У апси је и зло и добро... Писмо слободни, али смо без бриге... Имамо сигуран квартир и храну... По цео дан седимо тамо беспослени, причамо, разговарамо, па, Бога ми, и певамо... Како тако, тек беше боље иего код газда-Мијајла... Истина, по Иеки пут бива, да који љут жандар хоће и да удари, али се и то лакше отрпи. Код газда Мијајла беше и горе... После, седимо тако у затворЈ десет, петнаест дана, па нас онда нротерају... Знате како то бива... Узме нас жандар иеторицу, шесторицу пред-а-се, па нас онда отера до Миријева или Болеча, и тамо нас са спроводницом преда кмету. Кмет прими писмено, задржи нас само Фртаљ сахата, док се жандар врати, иа нас онда пусти... Још уз то псује и полицију и жандара... Вели, што му нас товаре на врат, кад он има своја, сеоска посла... Ми онда шта ћемо и куда ћемо, иего опет хајд' у Београд... Ту се кријемо неколико дана... Спавамо које гди: по гробљу, новим грађевинама, на Калимегдану, по сену на Тркалишту и т. д... С јутра, рано, грабимо ако што можемо да макнемо са пијаце, од сељака, или са дућана, па онда то продамо и отуд живимо... Мучимо се тако и кријемо се... Дабоме, то не може дуго трајати. Неколико дана, па нас опет жандарска потера ухвати... Оиет у апс... Ми онда по старој навици живимо и таворимо... Тако је трајало неке три годиие. Протериван сам, ваљда, тридесет пута, можда и више... Знате, у почетку је ишло ређе, а носле све чешће и чешће. И све овако по реду. С гшјаце у полицију. Из полиције до Болеча, Миријева и Чукарице... А, после, досади се и жандарима, на иас пусте чим стигнемо до Ашик-Мијајлове механе. Мало одахну, па онда са ироничним осмехом настави: —■ Хе... за ове три године научио сам се свакој вештини и обешењаклуку... Бога ми, господо судије, да вам истину кажем: ове наше апсане кваре људе... Ви не можете ни замислити: шта се све тамо говори и слуша... По цео дан нричају се само свакојака зла и несреће... Ужас да вас обузме, кад по неко почне да се хвали: шта је починио... Све ово вдто сам оваки, ја сам тамо научио... 'Гамо се нисам сећао ни оца ни мајке. У апсу их нико не помиње... Тамо се све заборави... Тамо се хвале лопови — јунаци. Ко је вештији лопов, тај се већма поштује... Сви хоћемо и желимо да се угледамо на њега. Некако сви добијемо вољу да и ми што страшно извршимо... Сваки би од нас хтео, да што опаснију крађу учини, да што већи злочин изврши, па после да се и о њему прича као о јунаку... Ето, видите, тако сам и ја уггао у ону прву крађу, када оно обисмо дућаи ДугалиКу, обућару. Иза те крађе учинио сам и ону иа Булевару. Ишао сам са мојим друштвом на крађу као на свадбу... Извршио сам и једну и другу и трећу и све остале редом. С робије на робију... Био сам готово са свим научио на букагије, иа кад их немам на иогама, не умем даидем... Мало одахну и хукну... — Хе... на робији је тек права школа за лопове и злочинце... Тамо се заборави и Бог и црква... Нико не верује ни у шта. Нико се никада не крсти, а свеце иомиње кад их оисује... Тамо сам се и ја усавршио... У актима, велите, стоји, како сам вешт крадљивац... Полиција ме, видите, добро познаје... Јест... На робији сам се научио сваком ђаволском послу. Ево, ја знам како треба вешто џеп просећи, да се кеса извади. Ја знам како треба удесити калаузе, да се с њима свака брава може отворити. Ја требам само два повећа, мертечка јексера, на се по њима, ударајући их у зид, могу испети на коју хоћеге кућу. Ја се могу провући кроз најмање окно на прозору. Ја сам вешт да се спустим кроз оџак у кућу. Ја се могу да успужам уз највећи зид и да ускочим у коју хоћете авлију... Ја знам још иуио оваких мајсторија... Вндите, све сам то на робији научио... Тамо нас затворе по осамдесет у казамат. Што један зна, казује другоме. И тако учимо један другога... Бога ми — читава школа. Ко је вештији и зна више, тога волимо и поштујемо као старешину... Застаде мало, па настави јачим гласом : — Још нешто да вам кажем... Све ове ваше муке у полицији и суду не вреде ништа... Какав сам, ето, видите ја, такви су и они остали по ансанама. Има их још горих... Апсите нас, судите нас, па ће вам слаба вајда бити. Остајемо све овакви, какви смо... Ја не кријем. Учинио сам и ову крађу, и признајем, а и да не признајем, докази су ту, иа ћете ме осудити. Али ништа боље неће бити...