Policijski glasnik

БРОЈ 4

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

«/ п

недоласка, које парничне стране на рочиште, олшт. суд када се не би држао ових законских прописа, не би могао доћи крају, з.а спорно питање и онда онај кратки и прости прописани поступак, код општ. судова, постао би потпуно илузоран и неостварен. Даље општ. суд у случају недоласка, ма које парничне стране, по нашем мишљењу, за цењење доказа при пресуђивању спора има се држати и прописа § 139. и 140. грађ. суд. поступка. Даље имали би да приме.тимо и то, да при извиђању парница код општ. судова и цењењу самих доказа, они општ. судови који примењују свој рад грађ. суд. поступку, ради правилнијег постунања не греше, јер и ако се од' општ. судова тражи извиђање усмено и просто ипак и то треба све довести у склад и законску Форму, како неби првостепени судови, само усљед онога нереда, у саслушавању парничара поништавали судску радњу и ако је пресуда од стране судија правилно и са потпуним схватањем стања ствари изречена. Једино смо противни поступању неких оппгг. судова који суде парнице по кратком поступку на основу § § 449. и 450. грађ. постуика, јер овоме поступању код општ. судова нема нити може бити ништа, и сваку овакову радњу општ. суда мора првостепени суд уништити, јер дужник није саслушан. — § 20. грађ. поступка. Тако ис.то општ. судови не треба никад ни у ком случају да одобравају забране. — § 9. грађ. пост., докле одмах дужника не позову и не саслушају, јер та радња у случају жалбе нрвос-тепеном суду мора неминовно пасти, јер је противузаконита. И овде изјављујемо да је писац расправе на правилиом путу, и желели би да и остала господа оншт. писари своју способност и знање доведу до овога степена, како би били корисни својој општини. Од њихова рада, њихове спреме и способности, зависе интереси њихових грађана а и ауторит општ. власти. Овом приликом сматрамо за своју дужност да опоменемо оне општ. писаре који се не придржавају наставе, коју дајемо у нашем листу, да то у будуће чине, јер се тиме постизава самообразност и правилан рад, а избегава се оно развлачење на штету лица, која су принуђена, да се за своје ствари обраћају својој првој месној власти. Белешку у протоколу. треба водити онако, како смо у нашим Формуларима у листу у толико иримерака изнели. Када се шаље пресуда по жалби нрвостепеном суду, мора се из нротокола тачно и по Форми исписати и са жалбом послати, онако како то наређују расписи г. Министра унутрашњих дела и иравде, што смо веК до сада толико пута у нашем листу објавили.

0ПА0АН ДРУГ Јфивична приповетЈ ^а Б. К. М. I. Било је то пред Петров дан 188. године. Опекло сунце мозак да проври. Нигде ни најмањег новетарца да загрејани ваздух освежи и расхлади. По ливадама полегла трава по земљи. Цветићи невесело опустили своје шар.ене главице. На дрвећу лишће виси као да је попарено. Нигде живе душе да видиш. Све се склонило у залађе те пландује. Само по која тичица на грани, отворила широм кљунић, ћути и брекће. А са ћерамида на крову оближње стаје избија јара као из зажарене пећи.... Испред тебе као труба платна, развијена, пружа се друм који води за Шабац, а по њему местимице колугају се густи облаци прашине, подигнути од пролазника. К лутају се — ца лагано падају опет на друм. А иза тебе издиже се високи Цер, са чијег врха избијају праменови магле, те казују да ће скоро бити непогоде. Тешко се дише..., Не мили се' човеку да живи.... Такве су петровске оморине.... Баш у само подне кренуше се из Дебрца два путника за Шабац. Разголићених вратова, раздрљених груди, са штаповима у рукама и по једним малим свежњем своје сиротиње на ра-

мену, они журно измицаху напред, да их како неби ухватила непогода на путу без крова. То су два бивша иоштоноше поште дебрчке, који су јуче напустили службу у пошти а данас се кренули у свет да траже другога рада. Један, старији, око 35. година, смеђ, сувоњав, са изразима благости и доброте на лицу, то је Петар Јовановић. Он је родом из некога села око Власотинаца. Одавно је дошао у ове крајеве Србије, службе ради. У пошти дебрчкој служио је већ осам година. Променио је седам старешина и ни један не хтеде га из службе изгонити, јер је био вредан, добар, послушаи и поуздан, као што су махом власотинчани. Он ни сада није из поштанске службе изашао по туђој већ по својој вољи. За време службе, штедњом и чувањем, завезао је око четрдесет дуката, па се решио да са тим новцем отпочне пиљарску радњу на линији: Шабац — Обреновац Београд. За то је и напустио службу и, као што видимо, иошао за Шабац. Тамо је хтео, претходно да купи кола и једнога коњића, што му је за намерени посао потребно било. Други, млађи, око 20. година, црномањаст, кошчат, добро телесно развијен, оштрих црта на лицу, то је Марко Н. Он је црногорац. Марко није ни годину дана службе саставио у Дебрцу. Немиран, лакомислен, на раду тром а при том велики трошаџија, он је тешко живео у овоме маломе месту. Задужпвао се где год му је који шта новеровао, и пошто је, како се то у Финансијском свету каже, исцрпео сав кредит, постао је за то место немогућ. И он је својевољно напустио службу у пошти и ношао са Петром за Шабац. У каквој намери, то није никоме казивао, те се са основом веровало да је побегао од својих поверилаца, као што је то обичај данас. Међутим, може бити да је и он знао где ће и шта ће, исто тако као и његов сапутник и друг Петар.... Дуго су путовали ништа не говорећи. Крупне грашке зноја котрљале су им се са лица. Обојица беху се дубоко заронили у мисли. Петар је размишљао о своме будућем раду и тешкоћама, коте су у почетку свакога посла неизбежне.. А Марко? Ко ће то знати.... Лице његово час је било натмурено час весело. Час је набијао на очи а час издизао на нотиљак своју црногорску капу. А испред њих, тамо иза Саве, далеко на обзорју, гомилали су се облаци, густи н мрачни као што је душа у злочинаца.... Може бити гледајући у оне горостасне куле од облака пред собом а вероватно и да разагна суморне мисли које га беху свега обузеле. Марко прекиде ћутање и запева на глас : „Боже миди чуда големога Да ди грми да д се земља тресе Ид' удара море о приморје ? Нити грми нит' ое земља тресе, Нит' удара море о приморје Већ пуцају на Задру тонови. Шендук чени ага Бећнр-ага Ухвагио мадог Радојицу".... Песма разгали и Петра, те, кад Марко престаде певати, изме!)у њих отпоче и разговор. — Па шта си наумио сад Марко? Хоћеш ли остати у Шапцу или ћеш где на другу страну? занитаће Петар. — Божје ми вјере ја још не знам. Да виђу. Ако у Шапцу нађем каквога посла који ми се допадне, остаћу. Не нађем ли — ја одох на Уб ујаку, одговорп Марко. — Право велиш, настави Петар. Лако је тебп! Ја сам се чудио што ћеш ти у Дебрцу кад ти је ујак поштар на Убу! Тамо, брате, па ако служиш — служиш бар својега човека а не јабанца. — Е лако ђавоље, одговори Марко. Па ја сам био на Убу код ујака и отуда сам дошао у Дебрц.... Не знатп Ј>е је горе. И ту и тамо муче и даве.... Да је тамо лако, небн Марко отуд излазио.... Сиротиња је свуда тешка. Затим уздахну дубоко па продулш: — Теби је лако. Умео си па сачувао нешто новаца и ето