Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 4

да живи, да још има зкивота, да његов живот није угинуо заједно са старом зајмодавком." Може бити, да је доста пренаглио са тим закључком, али о томе он није мислио. „А ипак сам замолио, да спомињу и раба Родјона", севну му наједанпут кроз главу: — »па то, разуме се.... за сваки случај ! <( додаде и ту се сам насмеја своме детињастом изговору. Био је изванредно расположен. Лако је нашао Разумихина; у кући Почињковљевој већ су познавали новога укућанииа, и вратар га одмах упути. Већ са ноловине степеница могао се чути жагор и буран разговор великога друштва. Врата према степеницама беху широм отворена; изнутра су се чули узвици и нреиирање. Соба је Разумихинова била доста велика, а друштво од петнаест људи. Раскољњиков се задржа у предсобљу. Ту су се, иза нреграде, две газдаричине служавке занимале и мучиле око два велика самовара, око боца, тањира и чинија с колачима и закускама, донетим из газдаричине кујне. Раскољњиков посла по Разумихина. Овај дотрча одушевљепо. На први се поглед могло опазити. да је необично много пио, и ма да се Разумихин није могао готово никада сасвим онити, ипак се овога пута нешто од тога опажало. — Чуј, похита Раскољњиков, — дошао сам да кажем, да си добио опкладу и да одиста нико не зна, шта се с њиме може збити. Да уђем не могу: тако сам слаб, да се једва држим на ногама. И зато ми здраво остај ! А сутра дођи до мене.... — Знаш шта, иснратићу те до куће! Кад већ сам велитп да си слаб, то... — А гости твоји? Ко је онај кудрави, што је овог часа завирио овамо ? — Онај тамо? А ђаво би га знао! Стричев познаник, може бити, а можда је и сам дошао... С њима ћу оставити стрица; то је неоцењен човек; жао ми је, што не можеш сад да се упознаш с њим. А уосталом, нека их ђаво носи све редом! Сад им није до мене сгало, а и ја бих требао да се освежим, дакле, брате, дошао си баш као наручен; још два минута да је прошло, и ја бих се тамо потукао, тако ми Бога! Лупају све којешта... Ти не можеш ни да замислиш, шта све човек може да набрбља! У осталом, како да не замислиш ? Зар и ми сами сад не брбљамо? Па нека их, нека брбљају: зато после иеће брбљати... Причекај за тренутак, довешћу Зосимова. Зосимов чисто с неком жудњом нападе на Раскољњикова; на њему се опажала некаква нарочита радозналост; али му се лице брзо разведри. — Одмах да спавате, одлучи он, прегледавши болесника, у колико је то било могуће, — а за ноћас би требало пггогод да узмете. Пристајете ли? Још сам мало пре спремио прашак један. — Ма и два, одговори Раскољњиков. И он одмах, још ту, попи прашак. — То је врло добро, пгго ћеш га сам отпратити, примети Зосимов Разумихину; — шта ће сутра бити, видећемо, а данас није баш тако рђаво: промена је значајна од пре кратког времена. Човек учи, док је жив... — Знаш ли игга мИ је шапнуо Зосимов баш сад, кад смо излазили, лупну Разумихин, тек што беху изишли на улицу. — Ја, брате, теби нећу све право да кажем, јер су они лудаци. Зрсимов ми је препоручио, да с тобом уз пут брбљам и да тебе наведем на брбљање, па онда њему да испричам, зато, што се у њега залегла мисао... да си ти... суманут, или томе близу. Замисли само то! Прво и прво, ти си трипут од њега паметнији; друго, ако ниси луцнут, не треба ни да те се тиче то, што је оц увртио такву лудорију у главу, а треће, то нарче меса, и по својој је стручностп — хирург, бацио се сада на душевне болести, а односно тебе му је потпуно завртио мозак данашњи твој разговор са Замјетовом. — Зар ти је Замјетов све испричао? — Све, и врло је добро учинио. Сад сам све тајне разумео, и Замјетов је разумео... Па, дабоме, једном речи, Рођо... ствар је у томе... Ја сам цад мало пијан... Али то не мари ниигга... ствар је у томе, да се та мисао... разумеш? одиста у њих зачела... разумеш? То јест, нико је од њих није смео гласно изустити, јер је била сувише будаласта, а нарочиго кад су ухватили онога мазала, све се срушило и угасило за навек. Али зашто су онда лудаци? Замјетова сам тада мало пропу-

стио кроз шаке, — али то нека остане међу нама, брате; молим те, чини се невешт, да о томе што год знаш; опазио сам сам да је осетљив ; то је било код Лавизе, — али данас, данас је све јасно. Главни је, онај Иља Петровић! Он се онда користио твојом несвестицом у полицији, али се и сам доцније стидио тога; та ја знам... Раскољњиков је жедно слушао. Разумихин се пијан избрбљавао.

допиож Бвч... децембра 1899 год. I. Нолицијеки бечки музеј. После онако обилатих и исцрппих студија, које је уважени наш Г. Таса Миленковић пружио читалачкој публици, унознавајући је са уређењем струке полицијске у Бечу и осталим престоницама европским — и много јаче снаге но што је писац ових редака, добро би се промислиле, пре но што узму перо да пишу ма о чему из бечке полиције. Свестан тога, писац и намењује ове ретке својим колегама ио струци, искључиво за размишљање у правцу, који се сам собом опредељује код оних, код којих је љубав и преданост струци ван питања. Толико у оправдање за оволико слободе и објашњење, што ће ови чланчићи излазити без нарочитога систематскога реда.

Једна од најновијих тековина у бечкој полицији јесте иолицијски музеј. Данас, када се за изучавање свега, било науке било вештине, тражи што више очигледне наставе; када су, услед тога, разне научне збирке и модели постали неопходно потребне и Формалне практичне школе за изучавање, не може се, наравио, одрећи и потреба за збирком свију оних објеката, с којима се један иолициста чешће или ређе сусрета, у толико мање, шго је и њему, више можда него икоме, потребно стручно образовање, стручна школа. Узалуд ћете полицијскоме органу' иричати о разним врстама ФалсиФиката, тровања, енглеским тестерицама и т. п. ако му то згодним средством очигледно не покажете. А, без увреде, и многи полицијски чиновник, при свему томе, тто још памти хемијске Формуле нитроглицерина и других распрскавајућих смеса, могао би рахат проћи поред каквога брижљиво намештеног Фитиља или бомбе, које данас имају тако разноврсне облике. Овакво би уверење морао стећи свак, ко иоле с пажњом разгледа овакву збирку, као што је бечки полицијски музеј, који, по богатству и разноврсности изложених предмета, систематском уређењу њиховом и свему осталом представља Формалну и лепо уређену практичну школу за полицијске органе. Старо већ правило у бечкој полицији, да им органи пролазе кроз нарочиту стручну, ирактичну школу, без миогога теорисања, изазвало је само собом и потребу за оваквом једном установом. У низу осталих обука, као што је спољна служба, обука у антропометрији (бертилонажи) итд. бечки полицијски органи добијају прилике, да се, разгледањем овога музеја, упознају са објектима с којима ћб се кад тад сусрести, а који међутим у истрази каквој могу бити од важности. Установа овога музеја датира се од прошлогодишње јубилеумске изложбе у којој је и бечка полиција имала нарочити свој павиљон. Тај павиљон, знатно умножен другим објектима, смештен је у зграду Главне Полиције Дирекцнје у Бечу. То је сада бечки иолицијски музеј, који је, наравно, приступачан само полицајцима и криминалистима у опште, а никако и широј публици. Све одаје у овоме музеју украшене су оригиналним радовима најпризнатијих сликара и скулптора — радовима, који представљају све знатније моменте из службе бечкога жаидарма — на линији. Поменућу само неколике.