Policijski glasnik

БРОЈ 5.

У БЕОГРАДУ НЕДЕЉА 6. ФЕВРУАРА 1900.

ГОДИНА IV.

С.ОО С/>Р ООО 020 ОбО <У?Р ООО ОУ5 ОСУР ооо ОРО СДО С.ОО ОУ5 ООО ООО С/5Р ООО ООО 090 ооо ООО ООО С^?Р (У?р 090 ОјСП ООО СУУО ООО ОУР 020 е<00 ОбО суур <УУ5 ООО (УОО (УСО 090 050 с/?о о»ро осо с/>о о?о с лг> сУ9Р ооо ПОЛИЦИЈСКИ глдсник СТР7ЧНИ ЈГИСТ 3 А СВЕ ПОЛИЦИЈСКЕ РАДЊЕ с/ур с /У2 соо с^>о а<уд с<уд ооо ООО Сбто С-ОС С<ТЗ е/уз ссге с<уд ооо с^то оу с^тз сууд с^з с/уз С*УЗ ОУ> С<УД ООО С<УЗ ^ с^?о сст? схго одс Обс сгзо С/А СОО ООО С^?З СДО с^> о оо С<УЈ ооо с^о »ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК« излази једанпут недељно. По потреби биће ванредних бројева. Протпдата се шаље уредништву у Београду »Краљев трг« до Управе града Београда, а у унутрашњости код овлашћених скупљача или на пошти. Цена је листу: селима, које улазе у састав општине а која је већ претплаћена, тановншџша, учитељима, званичницима, општинским писарима и осталим званичнидима у опште годишње 12, лолугодишње 6 динара. Гостионичарима и механџијама из унутрашњости годишње 16, полугодишње 8 динара. Жандармима годишње 8, полугодишње 5 динара, ну ови се но овој цени могу претплатити само преко својих командира полицијских односно пограничпих одреда. Надлештвима у опште 20 динара на годину. За иностранство: годишње 24, полугодишње 15 динара. Поједини бројеви »Полицијског Гласника <( не продају се. Рукописи не враћају се.

ОУ. СуУ оуу . оу. осо суу: оу.с/х-с/у: с/у~ с/у. о / у ~~ ,с>у- с/>ос/у^ суу с/>о с/У? ОбА' с / 5о.е/5о с/?о с/5ос/>о с/>о.с/^_с//0 с/ у^ с/хр с/ур (У^ с//^с/>о с/^о с/5о 050 с/>о ссо аоо оуо су>о осо КО.СТА Д. ЈЕЗДИЋ НАЧЕЛНИК ПОДИЦИЈСКОГ ОДЕЉЕЊА МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

Они читаоци иаши, који нису упознати са јавним и стручним радом Господина Јездића, не могу га ни из ових редова довољно нознати, пошто простор нашега листа не допушта да о свима појединостима исцрпно говоримо. Правни Факултет свршио је Г. Јездић па нашој Великој Школи 1874. г. У државну службу ступио је нрви пут 1 августа 1874. као практикант београд. варошког суда. Затим, 10. октобра исте године, по положеном испиту, постављен је за учитеља цртања и краснописа шабачке полугимназије. Нрви указ добио је 29. септембра 1879 годш-ге, када је постављен био за писара III. кл. шабачког окр. суда; затим је поступно авансовао, добијао редовним путем класу по класу, као пиоар; па као секретар судски,док није указом од 24 априла 1884. г. постављен.за судију пожаревачког окружног суда. Под 30 јулом 1887 год: отпуштен је из службе, по својој молби, и постао јавни правозаступник за окр. пожаревачки. Септембра 1892 враћеп је у државну службу, за начелника IV. кл. окр. пожаревачког; марта 1893 за инспектора III кл. у министарству унутрашњих дела, а 3 априла исте године отпуштен јеиз ове службе, опет по својој молби, и, после месец два, постављен језајавногправозастуиника за варош Београд. У 1894 години, а по трећи пут, г. Јездић је ушао у чиновнички ред, у коме се и данас налази; прво, месеца мај а као државни правобранитељ и управитељ државних добара III кл. а у септембру исте године у исгом звању II класе. У полацијску струку преведен је понова указом од 4. децембра 1897, као начелник I кл. округа пожаревачког, одатле опет указом од 22 августа прошле 1899. заинспектора министарства, и најзад, указом од 20. новембра пр. год. за начелника полицијског одељења I класе. Као окружни старешина Г. Јездић је увек умео са пуно ^полицијске вештине сваку ствар да изведе на миран начин, а да буде и строго законски и да задовољи и нријатеље и нротивнике. Важио је свуда а и сада важи као човек некористољубив и чистих руку, зато је увек готов да заштити сваког поштеног чиновника. Г, Јездић је био и Краљив посланик, на народној скупштини у години 1895, 1896 и 1897 за време владе, Г. Николе Христића. Г. Стојана Поваковића и Г. Ђоке Симића.

Његово Величанство Краљ одликовао је Господина Јездића овим орденима: 1., 22 Фебруара 1894 — као београдског адвоката — орденом Таковског Крста IV степена. 2., на дан открића споменика Великом Мидошу у Пожаревцу, кад је Господин Јездић, као председник овога одбора , држао врло леп и значајан говор*) пред спомеником, Његово Величанство Ераљ Александар, благоволео је одм-ах после говора, сам из Своје руке подарити му орден »Белог Орла® V стеи. и 4., медаљу Милоша Великог, — Сем овога, Г. Јездић јс одликоваи од »Српског Друштва Првеног Крста" његовим одличијем за заслуге које има за то хумано Друштво. Да изнесемо, са колико способнооти и нравничког знања располаже Г. Јездић, ии уколико није довољно да кажемо: он је свршио нравни Факултет на нашој Великој Школи, јер, на жалост, и у нас има приличан број људи, о којима се може рећи само толико, да су свршили Велику Школу и да у рукама имају сведоџбу. Господин Јездић, о коме смо овде по нашем постављеном задатку, казали реч-две, да изнесемо, његово шк /1Ловање и службовање, спада у ред с чих учених људи своје струке, који су врло потребни и корисни, и Отаџбини и друштву. У потврду овога да не изнесемо ништа друго, да се не позивамо на многобројне његове политичке чланке и правничке расправе, што их је његово перо по разним стручним часописима и политичким листовима, дало, а што пружа најбољу сведоџбу његова образовања и спреме, — већ да се само позовемо на мишљење о њему његових некадањих политичких протнвника. Они су, по самој природи, најмање имали разлога, да хвале Г. Јездића, па ипак, 1886 године, кадаје Г. Јездићштампао своје отворено иисмо тадањем уреднику пожаревачког правничког листа »Право®, тадањи »Одјек" политички лист и орган противничке партије, посветио је целу једну страну томе иисму изражавајући се са пуно хвале о томе раду, хвалећи му лепоту мисли и стила и називајући га као дело родољубља.

*) Тај је говор одштамцан у (( Српским Новинама" и другим ирестоничким листовима и учинио је од.шчан утисак на све који су га чули или прочитали.