Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 7 и 8

— Хајде да потражимо жене; можда ће нам оне моћи какав савет дати! Мислио сам да није згодно да им се нокажем ко сам; јер, смео бих се у све кладити, да би ме у оном стању узбуђења сматрали за каквог јатака Вилзоновог Размислих се шта да радим. Било ми је јасно, да пре свега још истог вечера треба да хапсим лупеже. Пре три месеца знао сам где је Вилзон становао; али се сетих, да сам од једног колеге чуо, да се преселио некуд. Па ипак, реших се, да прво запитам за њега у старом стану код добро познате ми газдарице, која је Вилзона сматрала за поштена и честита младића. Газдарица је била код куће и на моје питање одговори ми да ћу га по свој прилици наћи у дванаестој улици код неке уседелице Мис-Фокс. Иошто сам то сазнао, био је мсј план готов. Узех једна кола и наредих да вози у мој стан, где узех друго одело и напуних мој револвер, па онда у дванајесту улицу. Ту сам од других агената одмах сазнао да мис Фокс стаи УЈ е У бр. 34., али да Вилзон има засебан улазак. Кад сам стигао до куће, видех да свећа унутри још гори и то ме обрадова. Ја куцнух на капију, на што ми познати портир отвори врата. — Останите овде! — рекох му, — требаћете ми ! — Одмах ? — За пола сата! — Да нисте у потеру за каквом тицом ? — Заггата ме нортир. који ме је нознавао као детектива. — Тако нешто! — и похитах уз степенице. Врзо пађох стан, јер се сетих да сам још раније у више маха долазио у ову извикану кућу. Све је било мирно. Да није тичица одлетела? Ја се осмелих и куцнух. — Ко је? — Чу се полусањиви глас изнутра. — 0 ! — Узвикнух нодражавајући иортировом глас-у. Да не спавате господине Вилзоне?... Молим вас по хиљаду пута за извињење, имам вам нешто хитно да саопштим. На пол.у, на улици, иао је један човек у несвест; хоћете ли бити тако добри да припазите на њега док зовнем доктора! Вилзон није ни сањао шта га чека, већ немарно отвори врата. Али ја грунух у собу. На Вилзоновом прсту блистао се Паркеров нрстен. Био је само у кошуљи и чакширима, снажне грађе и готов на борбу. Ситуација ми је била одмах јасна; брзо извукох револвер и држећи цев унрављену на њ, рекох мирно: — Вилзоне, не правите ларме; дајте ми лепо прстен господина Паркера, иначе... Вилзон је био збуњен, па ме онда стаде уверавати, да ои нема при себи ничији прстен до свој. — То ћемо тек видети! — рекох ја. — Али промислите се добро Вилзопе. Ако господин Паркер и Турнер докажу, вас чека робија, овако, ја вас остављам слободна под условом да бежите из Њу-Јорка и да се више никад не појавите на моје очи. Дакле?... Или... или... Вилзон је увидео да ме не може преварити и да нисам иаиван или полетарац у свом послу, већ скиде леио прстеи и иружи ми га, с молбом да ћутим. — А шта је са пријатељем Робертом? — рекох ја у шали. Он махну главом и ногледа у земљу. — Дајем вам реч, да ме више нећете видети у Њу-Јорку!... Ја се задовољих његовим обећањем и пођох кући, где оставих под јастук прстен и размишљах где ћу господина Паркера и Турнера сутра да потражим, јер је била већ и ионоћ стигла. Сутра рано обиђох централу и после дужег превртања разних спискова, сазнадох да су ти јужњаци одсели приватно у Ма<Шоп-8^иаге-у. Одмах се унутих тамо, али ту сазнах да су оба господина с дамама учинили излет у околину и да ће се тек с вечера вратити. Замолих за парче хартије и мастила и написах госнодину Турнеру ове ретке:

»ГТоштовани госиодине, Немам среће да вас лично познајем, али као пријатељ једног »пријатеља" вашег стрица господина Роберта Приса, надам се, ' да ^ете хтети жртвовати неколико тренутака у разговору са мном. Доћи ћу, да вам саопштим једну важну ствар, и молим вас да ме вечерас у пола девет очекујете. Радовао бих се, ако би и господин I [аркер био присутан; а када би знали и циљ моје посете, не би сте сматрали за дрску жељу, да би и госпође требале да буду присутне. С иоштовањем, и т. д. к Тачно у пола девет био сам опет у РасПзоп 8чиаге-у, где запитах за господина Турнера. Он изиде у ходник и гледајући ме сумњиво, упита ме учтиво али хладно: — Ви ме тражите ? — Да. Јутрос сам оставио неколико редака за вас... — Са свим... чудновато писмо; не знам шта треба да значи. Молим вас да ми објасните. Ми смо овде страни и ви ћете нас извинити, што смо према непозиатим обазриви... На сваки начин да је и сувише узео к срцу поуку и искуство, које је синоћ стекао у позоришту. — Али, — рекох ја брзо, — је ли и господин Паркер с госно^ама готов да ме прими. — Изволте ! — Моје је време одмерено! —■ рекох ја улазећи у салон где је био г. Паркер с госиођама. — То је господин који ми је јутрос писао и рекао да је пријатељ Робертов! — иредстави ме господин Турнер понудивши ми столицу и нри помену имена »Роберта" бацивши скривеи поглед на присутне. —- Молим за опрошгај! — прекидох га ја. — Ја сам рекао, да сам пријатељ »пријатеља"... — Е то је друга ствар ! — рече господин Паркер. — Дакле? — Бићу кратак ! — рекох ја. — Ви имате заиста узрока да будете незадовољни; али ја се надам да ће се све ноправити... За неколико тренутака наста гробна гишина, па за тим госпођа Турнерова отпоче прва упитавши ме дршћутим гласом: — Тта ви знате све ?... Да нисте нрстен нашли? — Глупост! — упаде јој муж у реч. — Како можеш тако што и мислити? Не може се наћи оно што се није изгубило већ украло! — Па ипак, ево га! — рекох ја, вадећи ирстен из џена и држећи га при светлости. — Браво!... Али од куд вам га?... Да га нисте иочем нашли?... 0, како се радујем, што га опет имамо!... — Чујте ме! — рекох ја. — Све ћу вам објаснити! Тек им се сада казах ко сам и како сам дошао до нрстена. Наравно, да су сви били радосни а г. Турнер при иоласку рече ми : — У будуће више нећу ником веровати, па ма био иријатељ мога оца. Јучерашњи наук неће ми се лако избрисати из главе!... С немачког Ј. В. М.

ЈЕДАН ДУХОВИТИ ЗЛИКОВАЦ ИЗ НАЛИЧЈА ЧОВЕЧЈЕГА ЖИВОТа од Хуга Цајцмана Баш пре неколико минута избило је на париским торњевима подне 2 децембра 1834 годиие, када су пред врата у једној кући дошла два човека; од њих је први био блед и не баш висок, са поцрвенелим мачјим очима, а други је био високога узраста, и широких гшећа, и јако исечених црга на лицу; та су врата била на првоме спрату те куће, која је била насељена већином људима сиромашнога сталежа у улици Сен Мартена. У тој је одаји становао један .бедпи пискарало, по имену Шардои, који је тек ире краткога времена био пуштен из затвора Поаси, у који је морао ићи због крађе и других неких злочииа. Живео је заједно са својом матером, удовицом једнога нижега чииовника, која је имала малу нензију, али су на њу сумњали, да је она добар јатак за крадене стаклене, порцеланске и друге ствари. Шардон је играо улогу врло побожнога човека; називао се чланом братства св. Калислуса, и ишао је но вароши са неким