Policijski glasnik

БРОЈ 7 и 8

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ПРИЈАТЕЉ Г00П0ДИНА РОБЕРТА — иа УСПОМЕНА ЈЕДНОГ АМЕРИЧКОг 1 ДЕТЕКТИВА Једног вечера године 18**, био сам посетио позориште у зимокој башти. Поигго сам летимице гледао први чин, удвојио сам био пажњу даље на публику. Неки шум на ирвој галерији беше изазвао моју пажњу да тамо погледам, и збиља, угледах где се гри особе дигоше са својих места и одоше наиоље. Онде, где су седели, остадоше празна места, и преко те клупе, угледах неког младог човека у последњој клупи елегантно одевеног, који посматраше публику у једној ложи и не скидаше лодуже погледа, а за тим своме другу који поред њега сеђагае лагано шапуташе нешто на ухо. Овог другог нисам познавао, али оног првог... ах, то је био један од најпокваренијих младића... све и сва и за сваки посао. Прилично имућан давао је новац под зеленашки интерес, па чак имађаше и своју радњу у Фихтеовој улици. У ствари пак то је био један од најокретнијих и најопаснијих лупежа и кесароша у Њу-Јорку. Одмах сам закључио да нечег има, па с тога пређох на другу страну како бих могао и њих и оне које су они фиксирали, боље посматрати. У оној ложи налазили су се два господина и две даме, које изгледаху да су из јужних држава. Сви су били елегантно одевени, а пошто сам видео скуиоцено њихово прстење и друге адиђаре, које су носиле, било ми је одмах јасно, шта она два лупежа на галерији намеравају. Хенри Вилзон звао се лажно онај елегантни лупеж кога сам познавао, и под којим је именом он био познат полицији; а онога другог, као што рекох, нисам познавао. На крају другог чина приметих како она два господина оставише даме саме у ложи, а у исти мах ишчезе и Вилзон оа другом са галерије. Слутио сам, да су се сви упутили у ресторацију и зато пођох за њима, пошто сам претходно наместио лажну браду и наочаре, да ме Вилзон не би могао познати. Тек што сам ушао у ресторацију, када угледах ону двојицу из ложе где нриђоше да испију чашу вина. У исти мах ступише Вилзон и његов друг у ресторацију. Мислио сам, да Ке он обазриво и с пуно такта као и увек приступити делу; али можете замислити, како сам се зачудио, кад угледах Вилзона где муну лактом свога друга и без увијања пређе на операцију. — Како сте мистер Левисе? — рече Вилзон једноме од оне двојице из ложе. — Радујем се особито, да вас у Њу-Јорку видим!... Кад сте МемФис оставили? Упитани гледаше неколико тренутака зачуђено у елегантно одевеног Вилзона. — Ви се бесумње варате господине? — одговори он. Ја се не зовем Левис, а не сећам се ни да вас познајек! — Заиста? — рече чудећи се тобож Вилзон. — Држао сам вас збиља за господина Левиса из МемФиса, на кога просто у длаку личите и с којим сам пре три године правио излет у ЊуОрлеан на позив господина Роберта Приса... — Роберта Приса? Та то је мој стриц! — рече упитани и пружи Вилзону руку. — Ја се зовем Фред Турнер и живим у Чарлстону а овај господин мој је рођак Паркер из Саване. Смем ли вас замолити за име? Са најљубазнијим осмејком извади Вилзон из цепабележник и пружи Мистер Туриеру своју карту која је гласила:

Хенри С.

Вкилзон

б аккзр за

ефвкте

Фихтеова ул. 34.

Њу-Јорк

— Е, господине Вилзоне, — рече Турнер, — особито се радујем што сам наишао на једног пријатеља Роберта Приса. Кад сте се последњи пут видели с њим?... Зар није то честит човек?... 0, молим вас, ходите да с пријатељем испијемо коју чашицу вина!

Вилзои, разуме се, да није одбио, и узевши чашу рече : — Питали сте ме кад сам Роберта видео?... То је било пре три месеца, када је путујући за Канаду сврнуо амо. Он је тада био мој гост у хотелу »Метрополи®... — Тако је, — рече Турнер, — Роберт нам је тада иисао из Канаде и јако ми је било жао што га нисам на том иуту пратио. Провео се врло лепо ! Из њихова разговора видео сам, да је Вилзону пошло за руком онако на јуриш да освоји оба незнанка, и с тога сам био радозиао да сазнам, шта ће даље бити. Господин Турнер понуди сада своје цигаре Вилзону, али овај одби и извади одмах своју кутију с цигаретама, споменувши тек онако узгред, да се у Хавани научио на цигарете, када је у тамошњем посланству био као аташе. Лепо и углађено понашање Вилзоново бепте ове јужњаке одмах освојило. Био је и трећи чин већ почео, када господа бацише цигаре и довршише разговор. — Зар се неће Мари радовати да позна једног интимног пријатеља нашега стрица? — обрну се Турнер пријатељу Паркеру, па пруживгаи Вилзону руку додаде : — Хоћете ли, ви и ваш пријател> да нам укажете част и да нас допратите до наше ложе, да би вам нагае жене могли иредставити ? — Са највећим задовољством ! — одговори Вилзон, па се онда цело друштво упути ложама. Међутим, ја нохитах, скинувши успут наочаре и браду на своје старо место, да одатле даље пазим. Господин 'Гурнер представи Вилзона његовој жени као пријатеља њиховог стрица Роберта, и ја сам приметио, да, се Вилзон одмах допао и дамама као и њиховим мужевима. Сви су били у живом разговору, тако, да. и не обратише пажњу на, игру у трећем чину. Из целокупног дотадашњег Вилзонова понашања, из претеране учтивости и приступачности, закључио сам, да је он направио већ план који је требао да изврши. И ако сам био далеко ипак сам приметио, да се разговор врзе о прстењу, адиђарима; јер сам видео, да је Вилзон у једном моменту скинуо прстен и држећи га у руци о њему говорио, као да је то бог зна каква ствар. При свршетку чина угледах где и господин Паркер скиде један свој прстен, који је, као што сам доцније сазнао, дан пре тога купио за 1500 долара и наменио га да поклони брату свом. У ложи је владала веселост, господа се смејаху а даме им претијаху лепезама. На једанпут Вилзон се диже и рече, да ће се одмах вратити; поклони се дамама и дохвати врата. И нехотице слете ми са усана једно лагано »Ах! (< Сада ми је цео његов план био јасан, јер сам на његовој руци угледао бриљантски прстен господина Паркера где се прелива. Ја похитах за њим у ресторацију, али је Вилзон био већ ухватио маглу. Кад сам се вратио, био је четврти чин почео. У ложи не бејаше више оне веселости. Цело је друштво било узбуђено. У исти мах приметих да је између чинова и пратиоца Вилзонова нестало. Видео сам одмах, да не смем губити време. Похитах с тога у ресторацију и гердеробу. У ресторацији затекох и Туриера и Паркера, који питаху ресторатера, да ли је видео господина Вилзона. Човек рече да није и тада се Туртер обрну своме пријатељу: — Изгледа ми, да смо се сами натоциљали!... Тај чесгити господин Вилзон чини ми се да је неки архи-швиндлер о којима новине често пишу. Па с тога држим, да свој прстен више нећеш видети!... — Како би било да потражимо којег полицајца! — примети Паркер. — Глупост! — рече Турнер. — Шта може ту иолиција? То је један од оних изрибаних и ко зна да он сада већ не путује за ФиладелФију или Чикаго. Сумњам, да он живи у ЊуЈорку. До душе, имамо његову карту, али је извесно лажна. Ходи да загледамо у АЉеввћисћ ! Бифетије пружи им дебелу књигу у којој иаравно не нађоше онога кога су тражили. Обоје су били збуњени и не знађаху шта да раде, докле ће Турнер рећи: