Policijski glasnik

204

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 25 и 26

— Ја сам бос, па зато овај СемјониК иде за мном те пази да ногу на штогод не новредим, — одговори му Челкаш. Дођоше и до капије. Два војника опипају Челкаша, и лагано га изгурају на улицу. — Еј, ви, не пуштајте га! — викне Семјонић. Челкаш пређе пут и седне на ваљак, наспрам врата од крчме. Из капије пристанишне излази бескрајни ред натоварених кола. Њима насусрет иду кола иразна, у њима седе извошчици или ускачу на њих. Пристаниште, пуно љуте прашине, грми од ларме, земљу нотреса. Челкаш навикнут на тај манити метеж, узбуђен сусретом са Семјонићем, осећао се ирекрасно. У изгледу је добра зарадица, смешка се на њ, треба само мало труда и много вештине. Био је уверен, да му те вештине мањкати неће, па жмирка очима и машта како ће сутра ујутру поћи на посао, и кад све буде готово, а њему у џепу новчанице... После сети се друга Мишке, који би му ноћас добродошао био да није ногу сломио. Челкаш сам себе наружи, што он сам, без Мишке, не може са послом изаћи на крај. А каква ће бити ова ноћ?... Он погледа небо и доле улицом. На шест корака од њега, крај тротоара, леђима наслоњен на ваљак, седи младић у нлавој шареној рубини, на њему таке исте панталоне, на ногама опанци, на глави жућкаст изношен картуз. Поред њега мала торба и коса. Момче беше широких плећа, јак, препланула лица, плавих очију, којима гледаше у Челкаша поверљиво и доброћудно. Челкаш искези зубе, исплази језик, начини страшно лице, и упршти избеченим очима у њ. Момче, испрва не зна шта да мисли, па опда прсне у смех и повиче: да чудна човека! и, готово и не дижући се с места, несиретно се преваља од својега ваљка Челкашеву ваљку, вукући своју торбу по праху и луикајући косом о камење. — Шта, брате, био си мало у шетњи, види се у доброј, а? — упита он Челкаша и повуче га за ногавицу. — Било је рада, жутокљуне, те каква рада! — призна Челкаш искрено. Допао му се овај здрави, добродушни младић, с детињастим, ведрим, очима. -— А ти идеш с косидбе ваљда? — Него!... Косили смо за врсту, — накосили за грош. Лоша работа! На раду их мало! Само најгладнији... а раду оборена цена. На Кубани нлаћају шест гривена. А пре, веле, било је и по три целе рубље, по четири, пет!... — 11ре!... Нре су нлаћали но тројку само за гледуцање на Руса. Ево јам са пре десетину годнна и радио само тиме. Дођем на станицу, — ја сам, велим, Рус! Одмах ме гледају, пипкају, ишчуђавају се, па -— добијем три рубље! И још ме напоје и нахране. Па онда живи како хоћеш! Момче, слушајући Челкаша, испрва беше зинуло, а округло лице му изражаваше усхићиње, али после схвативши да овај одрпанац лаже, цокне уснама и закикоће се. Челкаш лепо сачува озбиљност на лицу, кријући осмех у бркове. — Ти си особит човек, изгледа истину да говориш, и ја слушам и верујем... Али бога ми, пре... — Па, о чему ја и говорим? Је л' кажем, да је то пре тако било... —: Ајде !... — ману руком овај. — Јеси ли ти обућар? Или си кројач ?... — Ја? — припита Челкаш, па промисли се и рече: —ја сам рибар.». — Риба-ар! Гледај молим те! Шта, ловиш рибу ? — А што рибу? Овдашњи рибари не лове само рибу. У гопљенике, старе ленгере, бродове, — све! Има удица и за то... ■— Лажи, лажи!... Ти си можда од оних рибара, који о себи певају : да мреже разапињу по сувим обалама, по стајама и магацинима... — А ти си видео такве рибаре ? — запита Челкаш насмехнуто погледавши га и мислећи како је ово весело момче веома глупо. — Не, откуда ћу их видети! Слушао сам. — Свиђају ти се? — Оии? Него шта!... Слободна момчадија... — Шта, зар ти слободу волиш ? — Него како? Сам свој газда, иде куд хоће, ради што хоће... Да је само то! Ако уме добро да се држи, да му не виси камен о врату, — куд ће боље, то је прво! Иди, тумарај куда хоћеш, само се Бога сећај...

Челкаш презриво пљуцне и прекине своја питања. —Сад је код мене овако... — оживе намах младић. — Отац ми је умро, имање мало, мајка ми стара, земља сва испоштена, па сад шта могу да радим ? Ваља живети. А како? Не знам. Да се удомазетим у доброј кући. Лепо. Тек кад бих ћерку хтели да оделе!,.. Али ето ђаво таст неће хтети да је одели. Е, а ја онда да се пред њим претварам... дуго... Виш, какви су то послови! А овако кад бих задобио стотину и подруге рубаља, па одмах на ноге и Антипу ономе поднесем : на-де, загризи! Хоћеш ли да оделиш Марфу? Нећеш? И не треба! Хвала Богу, није у селу само једна девојка. И тако био бих ја сасвим слободан, сасвим свој... Мха! — Младић уздахне. — А сад се ништа не може учинити, него се удомазети ! Као мислим се ја: ето, велим, да одем и на ту кубану, украдем двеста рубаља, — доста! господине!... Тамо-амо, па ништа: пропадне све. Еле, хајде ожени се! Па у надницу!... И онда, потоме, за својим домазлуком ништа не можеш учинити... никако! Ехе-хе!... Младићу се никако није хтело да се ожени. Чак му и лице се помрачи и ожалости. Он се тешко и немирно преврташе по земљи и пробуди Челкаша из размишљања, у које је под утицајем његових речи утонуо. Челкаш осети да му већ више није до разговара, али однекуд опет гајош запита: — Па куда ћеш ти сад ? — Иа куда ћу ? Извесно кући. — Е, брате, а мени то није извесно... може бити, ти си намеран у Турску ићи... — У Ту-урску! — развуче младић. — А који православни тамо иде ? — Ала су будала! — уздахне Челкаш па се опег окрете од њега, овога пута најмање вољан да му ма речцу проговори. Овај здрави сеоски момчић будио је у њему нешто... Неко нејасно, досадно осећање тињаше у њему, и сметаше му да усредсређено промисли о свему, што је те ноћи требало извршити. Покуњен младић нешто мрмља за се, бацајући каткад косе погледе на босјака. На лицу му смешно исписано како му је криво, што се разговор с тим бркатим одрпанцем свршио тако брзо и непријатно. Одрпанац више није обртао главе на њ. Замишљено звиждукаше, седећи на ваљку, и ударајући но њему такт голом и прљавом иетом. — Еј, ти, рибару ! Опијаш ли се ти често тако? — почне младић, рад квитирати с њиме, али у исти мах рибар се брзо њему окрете лицем и запита га: — Слушај, жутокљоне! Хоћеш ли ти ноћас да радиш са мном? Брзо реци! — Шта да радим? запита неповерљиво. — Е, шта!... што наредим!... Ићи ћемо да ловимо рибу. Веслаћеш... — Па... шта? Ништа то. Могу радити. Само... да не улетим с тобом у какво зло. И сувише си нешто мргодан и облачан... Челкаш осети као да га нешто опече по грудима, иа са хладном злобом рече полугласно: — Немој ту брбљати... Јер, будало једна, ако ге лупим по тој главурди, одмах ће ти се разоблачити... Поскочи с ваљка, повуче левом руком бркове, а десну стеже у гвоздену, жилаву, песницу, очи му заблисташе. Младић се уилаши. Хитро се обазре, и, плашљиво затрепта, па и сам скочи са земље. Обојица, мерећи се очима, поћуташе. — Хм? — сурово запита Челкаш. Кинео је и тресао се од увреде, коју му је нанело ово теленце, које је за све време разговора презирао, а сад га омрзнуо стога, што су му плаве очи тако чисте, што му је лице здраво, преплануло, руке кратке, снажне, стога, нгго то сгворење има негде тамо своје село, кућу у њему, стока што њега тражи за зета имућан мужик, због његова цела живота прошлог и будућег, а више свега стога, што то дете, према њему, Челкашу, сме да воли слободу, којој не зна вредности, и која њему не треба. Увек је ненријатно видет« да човек, кога сматрамо за горега и нижега од себе, воли или мрзи оно исто, што и ми, и на тај начин личи на нас. Младић гледаше у Челкаша, и осећаше у њему господара. — Ама ја пристајем, — поче он. — Хоћу. Ето, ја и тражим рада. Меви је свеједно радио код тебе, или код другога. 'Го