Policijski glasnik

ВРОЈ 25 и 26

ПОЛЦИИЈСКИ ГЛАСНИК

203

бродни точкови, кљунови турских и других лађа с једрилима, које у свима правцима крстаре по уску пристаништу, у коме слободни таласи мора, оковани гранитним зидом и притиснути огромним теретом што клизи по њиховим грбинама, бију о бокове лађе, о обалу, ропћу и пенушају се, прљави од разне нечистоће. Звекет ланаца ленгерских, грохот уланчених товара у вагонема, метални звук гвоздених табла, које однекуд падну на камени помост, мукла лупа дрвета, тандркање таљига, звиждук с. бродова, узвици и вика носача, мрнара и царинских војника, — сви ти звуци сливају се у заглушну симфонију раднога дана, па бучно љуљајући се држе се у ваздуху изнад пристаништа, као да се боје успливати навише и ишчезнути под небом. Гранит, гвожђе, дрво, пристанишни помост, бродови и људи, све то разлеже моћне звуке манитострасне химне богу Меркуру. Али људски гласови, једва чујни у тој химни, слаби су и смешни. И сами људи, који су први ту хуку-буку изазвали и створили, смешни су и жалосни: њине Фигурице, прашињаве, у подерану и поабану оделу, погрбљене под тешким теретима, мувају се тамо-амо кроз облаке прашине, кроз море звукова и врућине, а тако су ништавне и мале према оним гвозденим колосима око њих, нрема бреговима товара, према вагонима, према свему што су сами створили. Оно што су они створило покорило их и скинуло им маску. Тешки гигантни бродови час звижде и пиште, а час као да дубоко уздишу, а у сваком звуку причуњава се нека подсмешљ.ива струница иронична презирања према сурим, прашињавим Фигурама људи, који миле по њиховим полубама и пуне њихове дубоке утробе производима свога ропског рада. До суза смешни су дуги редови носача, ксји на својим раменима иосе иљаде пудова хлеба у гвоздене утрубе бродске, зато да сами зараде неколико Фуната тог истог леба за свој желудац. Људи исцепани, знојави, мртви уморни од напрезања, ларме и врућине, и с друге стране силне, сјајне и мирне машине, које су ти исти људи начинили, и које на крају крајева доводи у покрет не пара, него мишићи и крв њиних твораца... то је скупа читава иоема сурове и ладне ироније... Одјекну дванаест одмерених и звучних удара у звоно. На последњи медни звук и необична музика рада стиша се готово упола. Одмах затим претвори се у тихи, незадовољни ропот. Сад се људски гласови и удари морских таласа зачуше јасније. Настало је време ручку. 1. Носачи ирекинуше рад и растурише се по нристаништу, у шумним гомилама, да купе себи јестива, па после седоше одмах ту на помост, но ладовииастим угловима, да се нрихвате. Међу њима се појави Гришка Челкаш, стари вук, добро иознат пристанишном свету као древна пијаница и вешт, смели крадљивац. Био је бос, у старим, излизаним, панталонама од плиша, гологлав у прљавој цицаној кошуљи, раздрљена врата, те се из подеране јаке виде његове покретљиве суве и угласте кости, обложене мрко загорелом, црвенкастом кожом. Коса му црна, проседа, растршена, а лице поспано, оштро, грабљиво, и види се, тек што се пробудио. Из једног му мрког брка сгрчи сламка, а друга се сламка замрсила у чекињи лава, бријана образа, а за уво је сам заденуо малу, тек откинуту, гранчицу липову. Дугачак, коштуњав, мачо погрбљен, лагано корача по камењу, па возећи лево и десно свој кукаст нос као кљун гребљивице, баца наоколо оштре погледе; његове ладне и сиве очи севкају живим сјајем, и загледају некога међу носачима. Његови мрки брци, густи и дуги. само поигравају, као у мачке, руке затурене за лећа, тару једна другу, а дуги, криви, за борбу готови прсти нервно се савијају. Чак и овде, у стотинама таких истих, подераних, наглих, босоногих Фигура он је на се одмах скретао пажњу својом сличношћу са степским јастребом, својом грабљивачком мршавошћу, и својим ходом као да стреља, ходом лаким и мирним по изгледу, али у ствари ходом узбуђепим и смотреним, као што је лет ове грабљивице на коју је подсећао. Кад дође према једној гомили босјака носача који се разместили у сенци једне гомиле кошара с угљем, диже му се

Нађе се међу њима и пропалих „интедигеита®, којима и неки скитачки нагои и невоље не даду да на једноме месту и иа једноме посду дуго мирују. Восјаке Горки нарочито депо и радо узима у своје тодико чувене приповетке. Прев.

насусрет један мали, дешмекаст, глупа лица с црвеним печатима и изгребана врата, очевидно тек што су га добро истукли. Пође упоредо с Челканом полугласно говорећи : — Флоташи су два дењка робе ујагмили... 'Граже. Чујеш ли, Гришка? ' — А ? — запита Челкаш, и спокојно га премери очима. — Шта: а? Траже, велим. Више ништа. — Ваљда су питали за ме, да им помогнем тражити? Челкаш с лукавим осмехом иогледа онамо где се издизаше магацин добровољне Флоте. — Иди до ђавола! Друг му се врати. — Еј, стани! Ко те тако нашарао ? Их, гледај како су му искварили Фирму (лице)... Мишку ниси овде видео ? —■ Нисам га давно видео! — довикне овај одлазећи своме друштву. Челкага пође даље, а сви га сретају као човека добро позната. Али он, вазда весео и заједљив, данас очевидно није био добре воље, и на запиткивања одговараше кратко, одеечно и оштро. Однекуд од царинске робе искрсну царински чувар, војничка држања и прашињав. Он препречи Челкашу пут, ставши предањ изазивачки, и ухватив се левицом за дршку свога тесака старао се десницом ухватити Челкаша за јаку. — Стој! Куда ћеш ? Челкаш устукне корак, погледа на чувара и осмехне се суво, Црвено, добродушно-лукаво лице службеника трудило се да изрази претњу, те се стога надме, заокругли, поцрвене као крв, а диже обрве, и бечи очи, те беше веома смешно. — Теби је речено, да на пристаниште не смеш долазити, ребра ће ти пуцати. А ти опет? — повиче чувар претећи. — Здраво, Семјонићу! давно се нисмо видели, — мирно га аоздрави Челкаш и пружи му руку. — Макар те никад и не видео ! Ајде, ајде!... Али Семјонић опет прихвати пружену руку. — Реци ми, — настави Челкаш, а из својих канџа не пушта руку Семјонићеву, и пријатељски Фамилијарно тресе је, — ниси видео Мишку ? — Каквог сад опет Мишку? Не знам ја никаквога Мишку! Ајде, брате, одавде! јер ако те магационар царински види... — Оног риђег, с којим сам потоњи пут радио на и Костроми® ? — држи се Челкаш свога. — С којим заједнички крадеш, тако реци! Одвели су га у болницу, тог твога Мишку: ногу му пригњечила гвоздена карлица. Ајде, брате, док те лепо молим, ајде, иначе ћу те за јаку спровести!... — Аха, гле ти њега! а овамо велиш: не знам ја Мишку... Ето видиш да га знаш. А што си ти, Семјонићу, тако срдит?... — Ето шта, Гришка, немој ми ту зановетати него иолази!... Чувар се срди, обзире се и отима своју руку из крепке шаке Челкашеве. Челкаш га мирно погледа испод својих густих обрва, осмејкује се себи у бркове, и не пушта му руку, него наставља да разговара: — Немој ти мене журити. Док се с тобом сит наразговарам, отићи ћу. Е па, реци, како живиш ?... жена, дечица, — здрави су? — Очи му севнуше злослутно, а зуби му се указашз у нодсмешљиву осмеху кад додаде: — спремам се да ти дођем у госте, али никако немам времена, — ето све нијем... — Ну... ну... остави ти то! Не шали се... ти, ђаволе коштуњави! Ја сам, брате, доиста... Или се ти већ спремаш да крадеш по кућама, по улицама? — Зашто ? И овако је добро. Хвала Богу, стиже и овако, Семјонићу! Јеси ли чуо, опет су макли два дењка меке робе?... Пази, Семјонићу, боље! немој се изварати ! Љут на Челкашеву дрскост Семјонић се сав уздрма, запенуша, хоће нешто да каже. Челкаш пусти његову руку, па мирно својим дугим ногама откорача натраг, ка изласку из пристаништа. Чувар, грдећи бесно, поће за њим, Челкаш се развеселио; звиждећи кроза зубе, метнуо руке у џепове, па иде лагано ходом слободна човека, делећи десно и лево заједљиве подсмешице и шале. Враћали су му мило за драго. — Гледај ти, Гришка, како тебе ова управа чува! — викне неко из гомиле носача, који су већ јели па се одмарају ваљајући се по земљи.