Policijski glasnik

218

ПОЛИЦИЈСКИ

ГЛАСНИК

БГОЈ 2? и 28

самољубље немирна одметника, —- ма ко било дирнуо, особито кад би га дирнуо онај, ко у његовим очима не вреди. — Развезао си! — рече он љутито. •— Ти си ваљда мислио, да сам ја то све говорио озбиљно... Метни ти то у мању торбу... — Бога ми, јеси ти чудноват, — рече Гаврила већ плашљиво. — Зар ја баш за тебе то кажем ? Мислим, има много таквих као што си ти! Ех, колико има несрећних људи на свету !... Тако, тумарају, тетурају час тамо, час амо... — Седи, тулене један, код весала! — кратко заповеди Челкаш, уздржавши се од читава потока жестоке грдње, која му веК у грло дође. Опет се промене местима, при чему Челкаш, прелазећи на крму преко оних завежљаја, осети живу жељу, да Гаврилу ногом удари тако, како би у воду стрмекнуо, а уједно немаде снаге погледати му у лице. Кратки разговор њин умуче, али сад већ Гаврилино ћутање утицаше на Челкаша тако, као да у њему види село... Сећао се прошлости, заборављаше да управља чуном, који су таласи понели морем куд им је воља. Пред њим је прошлост, растављена од садашњице зидом од једанаест година босјачка живота. Видео је себе као дете, видео је своје село, мајку своју, с добрим плавим очима, и оца, ■—• риђобрадог дива, сурова лица; видео је себе као женика, и своју црнооку Антису, пуначку, меку, веселу... па опет себе као лепа, гвардијска војника, на оца, већ стара, погрбљена од рада, и мајку, зборану, већ ближе гробу; видео је и то, како га је село дочекало, кад се са војне службе вратио; и то, како се пред целим селом отац поносио својим Григоријем, бркатим здравим војником, одрешитим, лепим човеком... Сећање, тај бич несрећних, даје душе и камену прошлости, па, усипа капи адеда и у отров, кадгод попивени... и то све зато само, да човека задобије сазнањем погрешака, и приморавајући га да заволи то све прошло, да му одузме наду на будућност. Челкаш осећаше како га освежава, како пируши на њ помирљива, ласкава струја завичајна ваздуха. која собом донесе до слуха његова и умиљате речи материне, и честите речи доброга оца, сељака, много заборављених звукова, и много свежег, сочног мириса мајке земље, тек одмекле од мраза, и тек пооране, и једва тек покривене смарагдастом свилом озимпице... Осећао се скренут с пута, пао, тужан и жалостан, сам, откинут и заувек избачен ив тога поретка живота, у којем је постала ова крв, која му тече у жилама. — Еј! а куда ми ово идемо ? — запита намах Гаврила. Челкаш уздрхта и обазре се узнемирено, погледом отимача. — Гледај ти, ђаво нас занео!... Ништа... Зарони-де веслима побоље... Одмах ћемо стићи. — Нешто си се замислио ? — запита Гаврила насменувши се. Челкаш га пажљиво погледа. Мали се већ сасвим прибрао; био је миран, весео, па некако и свечан, као да се радује победи. Био је веома млад, живот му је у рукама сав. И ништа још не зна. Рђаво ! Осим ако га нешто рођена земља задржи од пропасти... Кад Челкашу те мисли синуше у глави би још теже, и на питање Гаврилино он суморно прогунђа: — Уморан сам... А и љуља се... — Пољушкује, истина је... И сад, велиш нећемо се сукобити због овога? -— Гаврила гурну ногом у оне завежљаје. — Нећемо... Буди без бриге. Сад ћу предати, и добићу новце... Мхм !... — Пет стотина? — Не мање, мислим. — То је... да је пар&!... Да је то мени, веселнику!... Ех, певао бих!... Гаврилу понесоше крила маште. Челкаш као утучен. Бркови му висе, десна страна мокра од таласа, очи упале, без сјаја. Био је врло жалос/ган и теретан. Све отимачко у његовој природи некако се притулило, замишљеност као да му вири из сваке борице његове прљаве рубине — А и ја сам добро сустао... Заморио се. — Ево сад ћемо стићи... Ево видиш где ћемо... Челкаш нагло окрете чун, па га упути нечему црном, што је из воде стрчало. — Стој ! лакше — заповеди Челкагп. Чун удари кљуном о корито барке.

— Ваљда спавају ђаволи? — гунђа Челкаш љутито и хвата куком некаква ужета, која се спуштају с бока барке. Лествице нису ни снуштене... Ево и киша пада... Зар то нису могли раније спремити ?... Еј ви, сунђери, еј! еј!... — Селкаш? — одјекну озго улагљиво врчање. — Дела, пуштај лествице! •— Калимера, Селкашу ! — Пуштај лествице, ђаволе суви! — праска Челкаш љут. — О, јутрос срдит, нам дошао... Елоу! — Ајде, Гаврила! — обрте се Челкаш другу. За часак обојица беху н,ч налуби, где три нејасне, брадате, прилике живо брбљаху један с другим неким туђим, бодљавим језиком, и преко ограде гледаху у Челкашев чун. Четврти, огрнут дугим огртачем, приђе Челкашу и ћутећи му пружи руку, па се онда сумњиво обазре на Гаврилу. — Спреми до јутра новце, — кратко му рече Челкаш. — А ја идем да спавам. Гаврила, ајдемо ! хоћеш ли да једеш? —• Мени се спава... — одговори он, и већ замало па је ркао на каљавом предњем делу барке, а Челкаш, седећи поред њега мерио на своју ногу нечију обућу, и замишљено отпљуцкујући у страну, мрзовољно и невесело звиждукаше кроза зубе. После се опружи и сам поред Гавриле, и не скидајући с ноге обувену чизму, подметне руке под главу, и стане гледати само у палубу, мичући брцима. Барка се тихо љушкаше на узиграној води, негде неко дрво шкрипуташе жалостивно, киша меко сипкаше на палубу, таласи лупкају о бокове баркине... Све то беше суморно, и звоњаше као успављива песма матере која нема наде у срећу синовљеву... Челкашу се засветлише зуби, он попридиже главу и обазре се око себе... прошапута нешто, и опет леже... Раширених ногу личио је на неке велике маказе. (Наотавиће се.)

БЕ1ЕШКЕ Нрва статистика криминалитета у Србији. — Из дела г. Мите Петровића: председника пореске управе »Финансије и установе обновљене Србије до 1842 год. с( вадимо ове податке о арвом статистичком бележењу криминалитета у србији: Од иоловине 1833 ГОДИНе и тоачидер је био одређен за затварање осуђеника. Међу тим, до тада су осуђеници затварани на издржавање осуда својих у Крагујевцу и Поречу. И Кнез Милош 27. Марта 1833 тражио је од Народног Суда списак свију осуђеника са назначењем : кад је који осуђен, за што, и на колико година. Народни Суд истога дана са писмом нод №606. послао је списак, по коме је било у целој земљи свега осуђеника. 15; а аод ислеђењем 23, и у Поречу 2. Од 15 осуђеника било је 11 мушких и 4 женске, а између 25 под ислеђењем није било ни једне женске. По врсти учињених кривица било је осуђено због убиства 5, покушаја убиства 2, убиства новорођене деце 4 (све женске), ајдуковања 1, крађе 1, блудног живота 2; а под ислеђењем : због убиства 10, крађе 10, блудног живота 2 и неиознате кривице 3. Сви осуђеници налазили су се на заточењу : у Крагујевцу 11 и то 4 женске и 7 мушких, од којих двојица, који су осуђену на 5 година заточења послати су »да чувају стоку књажевску"; у Поречу је било 3 иу Манастиру Раваници 1, који је блудно живео са својом снахом „да у манастиру Раваници за учињено преступљење своје чрез цели свој живот грехе каје".

ТРАЖИ СЕ Јован Спаленцки, син Франца Спаленцког кројача из Београда, који је био шегрт код посластичара »Талијана« у Васиној улици, побегао је од газде пре неколико недеља и не зиа се где се налази. Управа града Београда актом бр. 18364 расписује тражење за проналазак Јованов и ако се пронађе да се њој упути. Њему је 14 година, средњег стаса, округлог лица, у оиште плав и очију плавих. Био је одевен у цивилу. Једна крава, жуте длаке, без роваша, са марком Н. на десној плећки (од катрана), сапета једном новом штрангом за рогове и за ногу, нађена је као мангуп, у селу Стублинама.