Policijski glasnik

302

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 39

Број убиства, који се ранијих година пео на 5—-8 случајева годишње, спустио се у овој годиии на 3 случаја, од којих ни један није имао за мотив користољубље. Сва ова 3 убиства извршена су у наступу раздразкености, а извршиоци њихови сами су се иредали властима. Жалећи јако што немамо тачних статистичких нодатака о кретању казнимих дела у ранијим годинама, ми ћемо овде поменути само то, да је, у размаку од непуне 3 год., убијено у Београду 5 лица, и то све из користољубља. ( наставиће се)

пред гиљотином од Цвана Тургењева I Јануара 1870 ручао сам у Паризу код једнога од мојих најбољих пријатеља, када ми Максим Ди Кан учини неочекиван предлог: он ме упита да ли желим да присуствујем извршењу смртне пресуде над Тропманом,„и понуди ми да ми изради место у броју неколицине привилегисаних који су имали допуштење да уђу и у сам затвор. Још није заборављен злочин славног убице; у та.ј мах цео Париз занимао се Тропманом, цео свет се интересовао само за њега и заборављало се постављање псевдо-парламентара Оливијеа и убиство Виктора Ноара, кога је својом руком убио принц Бонапарта, који је, на општи скандал, био пуштен испод суђења. У излозима свију књижара били су поређани редови фотограФија славног удице аантенског; оне су представљале једнога младог човека са високим челом, црним очима и дебелим уснама. Већ од неколико дана виђале се свако вече блузе, поцрнеле од рада, где стоје на тргу Рокета, да виде да ли се намешта гиљотина, да чекају дуго после поноћи и повлаче се преварени у својим надама. Позив Максима Ди Кана дошао је сасвим изнеиада, и ја га иримих без размишљања. Обећах да у једанаест часова у вече будем крај кипа принца Евгена, на булевару истога имена. Када је дошао тренутак, мени дође криво што сам дао реч; али је било и сувише доцкан да одречем ; некакав осећај лажнога стида ме задржа: — зар да се помисли да ме је страх? Да бих испаштао моју слабост, и у жељи да моја посматрања буду од користи другим, ја хоћу сада да испричам све што сам видео, хоћу да оживим у успомени све мучне утиске те ноћи. Можда ћу тиме задовољити и нешто више но што је просто љубоиитство читаочево; можда ће се моћи извући каква поука из моје приче. II Када смо Максим ди Кан и ја дошли пред кип принца Бвгена, више особа је ту већ било сакупљено и ишчекивало нас. Међу том господом налазио се чувени шеФ тајне нолиције, г. Клод, коме ме Максим Ди Кан представи. Остали су као и ја нарочитом привилегијом били позвати; махом су то били кроничари и новинари... Максим Ди Кан ми саопшти да ћемо иробдити целу ноћ у стану управника затвора. Извршења смртне казне, зими, бивају у седам часова из јутра, али треба бити на тргу још пре поноћи; доцније је немогућно прокрчити себи пролаз кроз збивену гомилу света. Од кипа принца Евгена до рокетскога затвора, има највише пет стотина метара. Ничега необичнога још није било, само булевари су били нешто живљи но обично; цео свет ишао је на једну страну, а жене су трчале ситним кораком. Затим кафане и крчме биле.су још осветљене, што обично не бива у крајњим предграђима париским тако касно у ноћ. Није било магле, али ипак ноћ је била врло мрачна, влажна без кише, хладна без мраза — права јануарска ноћ у Паризу. Г. Клод нам даде на знање да је време да се пође, и ми пођосмо. Он је био хладнокрван и изгледао је као човек који механично врши свој посао, и који у свему томе не осећа ништа друго до потребу да сврши своју дужност што је могуће пре. Г. Клод је човек од једно иедесет година, средњег стаса, дежмекаст, четвртастих рамева, округле главе, врло кратке косе, и црта на лицу финих као каква миниатура. Чело, брада и потиљак једино су била чудесно ишроки; енергија, несавладљива воља одјекивала је у његовом сувом и једиомерном гласу, у малим бледим

и сивим очима, у кратким и снажним прстима, у мускулозним ногама, у свима чврстим и спорим покретима. За њега се говорило да је врло вешт у своме послу, и да је страх лопова и убица. Политичке кривице нису спадале у његов делокруг. Његов друг, Г. Г..., о коме ми је Максим Ди Кан такође похвално говорио, има Финије понашање и личи на мекога и сентименталног човека. Изузев те господе, можда изузев Максима Ди Каиа, сви смо се врло нелагодно осећали; мало смо се и стидели, и ишли смо као у лову, усправљени и један за другим. Што смо се више ириближивали Рокети, све смо више људи сретали; ипак то још није било оно што би се могло назвати гомила. Није се чула вика, чак пи гласнији разговор: »призор« још није почео. Много мангупчади шврљало је по тргу, с рукама у џеповима, ободом од качкета на носу; они су ишли оним млитавим коракомкоји се може видети само у Паризу, и који се, за тренут ока, преображава у најокретнији трк са тигарским скоковима. в Ево га!... Ево га!... То је он!... повикаше више гласова око нас к . — Знате ли, рече ми одједном Максим Ди Кан, да вас држе за џелата? „Почетак обећава", помишљах ја. Париски џелат —■ Париски Госнодин — са киме сам се упознао иеколико часова доцније, мога је стаса и исто тако беле косе Најзад опазисмо дуг простор, не сувише широк, са обе стране две куће које личе на касарне, црне и баналне архитектуре. Једна је била кућа младих апсеника, друга, с деспа, кућа у коју су смештали осуђенике рокетске тамнице. III 'Грг су били заузели, на средини, четири реда војника. Друга четири реда била су на двадесет корака од ирва четири. Обично груиа се није употребљавала за извршење смртне казне; али овога пута влада, због раздражених духова убиствам Виктора Ноара, мислила је да је полиција недовољна да држи у реду гомилу, и узела је нарочите мере. Главна врата рокетске тамнице ишла су право на средину трга коју су војници били опколили. Више сержапа са спорим кораком шетало се пред врагима; један млад ОФицир, доста јака стаса, са капом богато извезеном, скочи на нас са насртљивошћу која ме опомену на полицију у мојој домовини; чим познаде своје он се умири. Тамничка врата отворише и уведоше нас унутра, јако предострожно, у иратњи чувара. Затим пажљиви преглед и дуго испитивање. Пошто је та Формалност испуњена, проведоше нас преко великог унутрашњега дворишта, затим преко једног малог: најзад се нађосмо у стану управниковом. Тај чиновник нас је очекивао. Он је био снажан човек; висока стаса, проседе браде и бркова: имао је типично лице пешадијског оФицира; нос орловски, непомичне очи дивље животиње, и мајушну лубању. Примио нас је љубазно и добродушно; али, поред свега тога, сваки његов покрет, свака његова реч, откривале су у томе чврстоме човеку слепо оруђе свога господара, који се не би устезао да изврши и најсвирепију заповест. У осталом, он је већ и био дао доказа своје оданости у ноћи 2 декембра он је са својим батаљоном био заузео штампарију МопИеиг-а. Као прави депИетап, он нам уступи свој стан, који је био на другом спрату главне зграде, и који је имао две доста добро намештене собе. Пријатна ватра буктала је у каминима. Мала хртица, која је имала једну ногу повређену, вукла се рамљући од простирке до простирке, непрестано машући репом; очи су јој имале тужан израз, као да се и она осећала заробљеницом. Било нас је осам позватих; ја познадох неколико лица према ФотограФијама: Сарду, Албер Волф, ит.д . Али не осегих никакву жељу да их ословим. Седосмо у салон. Масим Ди Кан се приближи Г. Клоду. Лако је погодити, Тронман је био једини предмет нашега разговора, средиште свију наших мисли. Управник нам саопшти да је осуђеник пао у тежак сан у девет часова у вече, и да још мирно спава „сном праведниковим ; к да сагледа да је предвидео одбацивање своје молбе за помиловање; да је преклињао управника да му саопшти прави одговор на његову молбу, и да одсудно остаје при тврђењу да је имао оаучасника које неће