Policijski glasnik

БРОЈ 14

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 111

човеком, губи често неорављено више од њега. Он мора да угуши у себи све своје потребе. све навике; мора да нређе у средину, њему недовољну, мора да се научи да не дише свој ваздух... То је — риба, избачена из воде на обалу... И често се казна, по закону за све једнака, претвара за њега у десет пута мучнију. То је истина... чак кад би се тицало само и материјалних навика, што их човек мора да жртвује. Али, Пољаци су сачињавали нарочиту засебну гомилицу. — Било их је шесторица, и сви су били заједно. Од свију осуђеника нагаега казамата, они су волели само једног Еврејина и то, можда, једино зато, што их је забављао. Нашега су Еврејина, у осталом, волели чак и други осуђеници, ма да су му се сви до једног подсмевали. Био је сам међу нама, и ја чак ни сад не могу да га се сетим без смеја. Сваки пут, кад бих га погледао, редовно ми је падао на памет Гогољев Еврејин Јанкељ, из »Тарас-Буљбе,'* што је, кад се скинуо, да би преноћио са својом Еврејком у иекаквом ћумезу, у том тренутку ужасно личио на очупано пиле. Исај Фомић, наш Еврејин, био је као две капи воде налик на очупано пиле. То је био већ старији човек, око педесетак година, омален и слабуњав, лукав и у исти мах грозно глуп. Био је безобразан и надут, а у исто време и ужасна кукавица. Сав је био у некаквим борама, а на челу и на лицу били су му жигови, који су му ударени на ешаФоту. Никако нисам могао да разумем, како је могао да издржи шесет удараца. Овамо је дошао окривљен за убиство. Код себе је имао скривен рецепт, који му од доктора дотурише његови Евреји одмах после казне. По томе рецепту могло се добити таква маст, од које су се за недељу две могли изгубити његови жигови. Ту маст није смео да употреби у затвору, те је чекао да издржи своју дванаесто - годишњу робију, после које је, кад оде на насеобину, насигурно намеравао да се користи рецептом. »Тако се не мозе зеним, рекао ми је једном —■ а ја свакојако хоћу зепим се. 1( Ми смо били најбољи пријатељи. Он је увек био у најодличннјем расположењу духа. У затвору му је било лако живети; по занату је био златар, увек претрпан послом из вароши, у којој није било златара, и на тај се начин избавио тешких послова. Наравно, да је у исти мах био и зеленаш, те је са интересом и на залоге снабдевао цео завод новцем. Дошао је у затвор пре мене, а један од Пољака ми је описао иотанко његов долазак. То је врло смешиа исгорија, коју .ћу испричати доцније. 0 Исају Фомићу говорићу још чешће. Остали део људства у нашем казамату, састојао се из четири староверца, стараца и познавалаца Светога Писма, међу њима и онај старац из Стародуба; два-три Малоруса, мрачних људи; један млад осуђеник, са узаним лицем и танким носићем, од двадесет и три године, који је убио већ осам душа; из гомиле осуђеника за прављење лажног новца, од којих је један био забава целом нашем казамату, и најпосле, још неколико натмурених, и мрзовољастих лица, обријаних и онакажених, ћутљивих и завидљивих, што су с мржњом гледали

исиод очију око себе и што су се-заузели да тако гледе, да се тако мрште, да тако ћуте и мрзе још многу и многу годину цео рок своје робије. Све је ово само пролетало испред мене те прве, суморне вечери мога новог живота — пролетало посред дима и чађи, посред свађања и неисказаног цинизма, у меФитичном ваздуху, поред звеке ланаца, усред клетава и бестиднога церекања. Легао сам на голе даске, метнувши под главу своје аљине (јастука још нисам имао), покрих се кожухом, али дуго нисам могао да заспим, ма да сам био сав изнурен и изломљен од свих паклених и неочекиваних утисака тога првог дана. Али мој нови живот тек је имао да почне. Још ме је много што-шта чекало, о чему нисам никада мислио, што нисам ни нагађао... V. ПРВИ МЕСЕЦ Три дана после мога доласка, у тампицу, било ми је наређено да изађем на рад. Веома се добро сећам тог првог дана на раду, ма да се целога дана није са мном догодило ништа врло необично, бар не према свему осталоме, што је већ и иначе било необично у моме ноложају. Али то је такође био један од првих утисака, и ја још нисам престајао да на све асудно гледам. Сва та три прва дана провео сам у најтежим осећајима. ); Ево краја мојем нутовању: ја сам у тамници!® понављао сам себи свакога тренутка, — „ево пристаништа мога за многе, дуге године, мој кутак у који ступам са тако неповерљивим, са тако болним осећањем... А ко зна? Може бити — кад га кроз много година будем морао оставити — да ћу још и зажалити зањим!... к додавао сам не без примесе оног злурадог осећања, које покадшто долази до потребе, да се нарочито иозледи властита рана, као да се човек жели наслађавати својим болом, као да у сазнању целе величине неорећине лежи права наслада... Мисао, да бих временом могао зажалити за 'овим кутом — мене самога испуни ужасом: већ сам и тада слутио, како је неприродно и ужасно човек прилагодаи. Али то је још све било у будућности, а за сада је око мене све било ненријатељско и — страшно... и ако не баш све, али се мени, разуме се, тако чинило. Ова дивља радозналост, с којом су ме разгледали моји нови робијашки другови, њихова појачана суровост према новајлији из племићског реда, који се наједанпут појавио у њиховом друштву, суровосг која је покадшто долазила скоро до мржње, све ме је то толико измучило, да сам већ и сам пожелео што пре рада, само да бих што пре и одједанпут сазнао и увидео сву своју беду, да бих отпочео живити као и сви остали, да бих убрзо са свима ушао у исти колосек. Разумесе, ја онда нисам много што-шта запазио ни слутио, што ми је било пред носем: међу непријатељским ја нисам још ништа утешно нагађао. Уосталом, неколико предусретљивих, љубазних лица, на која сам наишао већ и за та три дана, међутим ме охрабрише веома. Од свију је био са

мном најпријатнији и најпредусретљивији Аћим Аћимић. Међу мргодним и мрским лицима осталих робијагпа нисам могао а да не опазим такође и неколико добрих и веселих. »Свуда има рђавих људи, а међу рђавима и добрих«, похитах утешити се у себи, — »Ко зна? Може бити, да ови људи нису баш много гори од оних, осталих, који су остали тамо, изван тамнице". Тако сам мислио и сам сам тресао главом над својим мишљењем, а међутим, Боже мој! — да сам само тада знао, колико је и та мисао била истинита! Ето, например, био је ту један човек, којега сам потнуно упознао тек после много много година, а међутим он је био са мном и непресгано поред мене готово за све време моје робије. То је био осуђеник Сушилов. Чим сам почео сада да говорим о робијашима, који нису били гори од других, одмах сам се и нехотице сетио њега. Он ме је послуживао. Имао сам и још једног другог послужитеља. Аћим Аћимић ми је још одмах с почетка, првих дана, препоручио једнога од осуђеника, — Осипа, рекавгаи ми, да ће ми, за тридесет копејака на месец, спремати сваки дан засебно јело, ако ми се већ не допада државно и ако имам средстава да набављам своје. (Наотавиће ое)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Један општивски пиоар управио је на нао два оледећа питања : I. У §. ,15. и 16. полицијске уредбе у отаву 3-ћем казато је : а Осуде за истуи ио тужби ириватног извршују се тек онда када иостану извршне а осуде ио званичној дужности као и све ирема скитницама, крадљивцима и слугама могу се одмах извршивати, но међу тим у оба случаја остаје ираво жалбе осуђеном." Питање: да ли ое према овоме ооуде по званичној дужнооти имају извршивати одма оамо над скитницама, крадљивцима и слугама, или и над осталима као : трговцима, шпекулантима, механџијама, кафеџијама, дућанџијама и т. д. и, да ди се горњп законски пропис у овим случајевима одноои оамо на скитнице, крадљивце и слуге а више ни на кога? и II. У §. 13. о измени и допуни од 26. јануара 1901. год. у законику о поступку оудоком у грађаноким парницама казато је: а Саоиштење иресуде или решења овериће увек иредседник или члан суда, а ако 6и ови били неиисмени, саоиштење ће се извршити у ирисуству два иисмена сведока, који ће се на акту саоиштења иотиисати.» Пигање : да ли се овде сматра, ако оу предоедник и члан пеписмени, да се онда саопштење врши у присуству два писмена оведока, или, кад су парничари којима се оаопштење врши непиомени; јер, у поменутом §. говори ое оамо о председнику и члану, и, важи ли оно саопштење пресуде или решења, када су парничари неписмени а исто овери пиомен председник или члан без присуства два писмена сведока'(