Policijski glasnik

СТРАНА 232

ПОИЦИЛЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 30 и 31

је сигурно био тај, гато је прече било утвр^ивати нову зграду говора и писања, дело бесмртног Караџића; а што се на овај рад опет тек сада долази, није рано али иије ни доцкан. Дакле, земан му је !! Јога само једну замерку имамо да учинимо државној власти, тпто у веома згодној нрилици за овај посао није ништа учинила, а то је, што при извршењу закоиа о попису људства и имовине, од године 1884. није унела у закон одредбу о презимену, или бар упуством скренула пажњу комисија на овде често спомињату уредбу; и са тиме завршујемо историју ове преважне уредбе.

После ових скромних примедаба на техничку страну ове важне уредбе и излагања узрока зашто није учинила очекивано дејство, ни после тако дугог времена слободни смо изнети своје назоре о иореклу презимена; а ово је нужно с тога, да би техничка страна новог закона била што потпунија, не само о томе: како се ко ио закону мора ирезивати, но и о томе, кад се и иод којим условима могу давати дозволе за иромену. Основа овоме уређењу треба да ночива на обичајном праву код Срба, а оно постоји на овим главним основима: 1. Старина, презиме прадеде и деде; 2. Место рођења; 3. Разна занимања; и 4. Звање, заузимање важних положаја у земљи.

Да би ово наше мишљење било меродавније, и повољније могло утицати на развој ове ствари у опште, навешћемо овде у кратко шта о томе мисли Вук Караџи(|, који прибирајући народне умотворине, дотако се доста опширно ове ствари у његовом речнику, код речи: Презиме. Ево што он о томе у главноме вели: Да је он за његова времена и први дана ослобођења затекао, да се наш народ једино у Црној Гори и Ерцеговини звао старим презименима с колена на колено; а у Србији и АустроУгарској: (а сигуно и областима турске царевине, где Срби живе) звао се по очеву или материну имену, додајући имену: овић, евиК, виК, или само ић. Тако вели, да је Карађорђев војвода Младен био из Дробњака, од породице Церовића, а у Србији се презивао Миловановић. Држи, да је у Црној Гори најјачи повод за одржање стари презимена освета, како се неби изгубио траг, ко се коме има осветити, па се с тога писало, прво име своје, па онда очево, па племенско презиме, и најзад место где живи племе: Сава Марков, Петровић, Његуш. Даље наводи да је у Војводини било као и у Србији, али да је то власт забранила и наредила, да све иородице држе једно старо ирезиме. Оступање од старих презимена, Вук приписује у главноме турском насиљу и обести, јер су за време робовања млоги избегавали стара нрезимена, да би избегли освегу. Што су Срби мухамедове вере одржали своја стара презимена, вели биће с тога, што су им она била записана у бератима на спахилуке; па тиме и нехотице саме турске власти, најаутентичније утврдиле, да су они старином Срби, и били православни. Сам Вук не ус-ловљава оно »ић« као особину, да су то само Срби, но само паводи да је позивање на оца и матер са »ић« или без овога, као Милованов, Петров, Марин, Ружин итд. ствар новијега времена; но по нашем мишљењу главни узрок таком презивању биће то, што се тако позивају и Турци, па су са своје управе, ту особину пренели и на сав живаљ под њима, иа и на Србе. Сећамо се кад један батаљон турске војске, беше за време окупације, испред настуиања аустриске војске пребегао у Шабац, па на прозивци чуло се: Осман Дигма, Тузла. Асан Атиф, Брчка. Дакле име, име оца, па место становања. Отуда је и код нас оно: Јован Петров, Марко Лазин, итд. Што не треба никако да кога омета и држи, да у ономе »ић« има нечега вигае српског, но без њега. У осталом о овоме говорићемо још даље, и дати разлога, зашто треба одржавати оно »ић с( у будуће, и како Србин треба у целини да лише.име и презиме.

Презивање по старини може бити по имену претка, а и по свима осталим основима. По месту рођења знамо: Милана Топлицу, Ивана Косанчића, Ђенерала Лешјаиина, Гарашавина, Добрњца, Добрачу, итд. По занимању, арамбагпу ћурчију, све редом : Прокића; Поповића, Оианчаревића, и т. д. По одличним звањима: Краљевића Марка, Деспотовића, Беговића, Витезе, Капетановића, и т. д. Поред онога што наводи Вук, још су ово главнији узроци, са којих се често стара нрезимена произвољно замењују новима : I. Кад се деси размирица у задрузи и наступи деоба, једна страна за инат оставља старо породично презиме, и у будуће позива се на оца. За ове случајеве потпуно се може применити она народна изрека: за инат иотурчио се Марко. На ово би требало обратити нарочиту пажњу и прописати казне, јер овако испитивање нови презимена, ствара зле последице по свима гранама државне управе, а нарочито у војсци, и код административне власти, и II. Породичне недаће, као што су несреће у&љед политички догађаја, и осуде поједини сродника, за нечасна и злочина дела. Замена презимена у овим случајевима била би по нашем мишљењу оправдана и не треба је угушивати, јер није право да са грехова појединаца жигошемо све часне сроднике и целе нараштаје; али сваку замену требало би дозволлвати само уредним и законим путем. Према свему овоме новим законом требало би заменити обе уредбе, и донети једноставно наређење које би носило назив: 3 А Е 0 Н о ИМЕНУ И ПРЕЗИМЕНУ У овом закону требало би прописати строге казне за оне, који би произвољно мењали старо презиме; а нарочито ако су то Фактори који службено дејствују, па такво дело учине намерно или из нехата. Прописати начин промене било имена или презимена с' додатком, да административни орган не може дозволити промену, док о томе не саслуша стручну комисију, која би за такве случајеве ностојала код министарства унутрашњих дела. 0 имену требало би саставити одбир у азбучни списак, и пошто га прегледа стручна комисија, растурити га по народу, да се по њему управља за опште благо и срећу васколиког српства. Само још нешто о надимку, или изденутом имену, па смо довршили ову расправу. Не само код нас но у целоме свету има надимака, и то како лепи тако и ружни; па како је та особина срасла са животом нашега народа, неби је требало дирати, но нека траје, и сама дотраје. Према свему што смо до сада изложили, код нас треба да настане, све што српски дише, осећа и мисли, да се пише: име, за тим име оца, па старо презиме, и напослетку иадимак, ако га има; као што нам у томе светле примером оба сриска владајућа дома. Биће нам највеће задовољство, ако сваки покренуто питање пригрли са онолико љубави, са колко ми писасмо ове ретке; а будућност одредиће сваком место по заслузи.

ЈЕДАН ЗАБОРАВЉЕНИ ЗАКОН Износи Дим. С. Кадајџић члан Пореске Управе

Наш државни живот текао је, у онште, тако брзо, да ми не можемо забележиги ни један период сталности, ма на коме пољу његовом. Све је испрегурано, све је измењено, да више нема ни трага ни гласа од многих корисних установа, које су створене упоредо са стварањем саме државе.