Policijski glasnik

БРОЈ 30 и|31

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 2П

На први поглед изгледа, да је њих оборило културно и политичко иапредовање наше, али би се,'без много муке, могло доказати, да су многе измене учињене безразложно и просто са наше погрешне претпоставке, да све што је старо не ваља. Највише, пак, колебања и несталности видимо на пољу нашега законодавства. Од почетка државнога живота па до сада, у нас је донесено толико много закона, не узимајући у рачун основне, да се скоро не зна, који данас важе а који не. Ми смо много пута били сведоци оних незгода, што их осећају чиновници, нарочито административни, стојећи пред двоумицом: како ће расправити извесно питање, кад оно није регулисано новим законима, у област чије примене оно треба да уђе по природи саме ствари, не мислећи, да је оно могло бити расправљено којим другим старијим законом, за које се, законе, обично мисли, да су поништени већ самим тим, што су из времена, у коме законодавни Фактори нису били подељени овако као данас. Нарочито нам је пало у очи погрешно схватање једнога правног питања, и од стране судова. и од стране административних власти, које је у тесној вези са применом садашњега закона о непосредном порезу, те нас је то определило, да га изнесемо овим путем на јавност, изиосеКи, уједно, и закон који га регулише, а за чије је постојање мало чиновника знало до сада; далеко наравно, од амбиција, да овим пишемо научну расправу, већ само у скромној жељи да помогнемо, да се правилно врше закони, који постоје. Реч је, дакле, о примени чл. 108 закона о непосредном порезу, кад је држава у конкурсу са приватним повериоцима, који на имању пореског дужника имају интабулације. Да би боље расветлили саму ствар, ми ћемо се послужити изношењем једнога примера. Тако: Н. Н. трговац, има од имања кућу са плацем и пет њива. Имање ово задужено је код шесторице поверилаца, и сваки се од ових обезбедио интабулацијом на прво место, јер је један интабулисао кућу, један једну, други другу њиву и тако редом. Дужник није вршио уредно своје грађанске дужности према држави ■— није плаћао порез, и пореска власт узима једнога дана у попис, рецимо једну њиву, и излаже продаји, јер је покретност он сам раније отуђио. За продату њиву добивено је таман толико, колико дужник дугује на име пореза, и пореска власт, користећи се наређењем чл. 1 08. закона о непосредном порезу, по коме је араво државно ма наалпту аореза ирвенствено и искључује све друге новериоце, без обзира на њихова обезбеђења, узела је целу суму за наплату пореза, а поверилац је, на тај начин, остао оштећен, Осећајући, да му се чини неиравда, јер се лишава залоге, он је, са свим природно, нашао, да му ту неправду чини држава. Нарочито му тешко пада, што види, да остали повериоци остају потпуно обезбеђени у својим потраживањима, не подносећи ни један део штете заједно са њим, и онда, у заштиту својих интереса, жали се пјзотив оваквог поступања државе. Наравно, да од ових жалаба нема никакве користи, јер било да је ствар судске оцене, било административних власти, ове се у већини случајева наслањају на поменуто наређење закона о непосредноме порезу, и ресултат је увек тај, да се жалилац равнодушно одбија. Нема спора, да у оваким случајевима, оштећени поверилац гледа на државу као отмичара, налазећи да су привилегије њене, у овоме погледу, и неправедне и чак противне оним одредбама грађанскога закона, које њему гарантују наплату из заложенога имања. Овакво схватање приватних поверилаца, ако се не може примити као исправно, не може се разложно ни наиадати, докле год се овако ради, јер је неправда неоспорна, кад се један од интабуланата просто лишава залоге и потпуно штети у своме потраживању, а остали то не нодносе, ма да међу њима нема никакве разлике у праву, већ ове последње заклања од штете проста случајност, што је власт узела у попис оиу нарцелу, која је туђа залога а не њихова.

Колико је, пак, овакво гледиште појединаца штетно за углед државе и осећања правичности у њој, ми овде нећемо да говоримо, јер се то, само собом, довољно казује. Наш је задатак, на против, да утврдимо, да се ови прекори држави чине са непознавања правога стања ствари, и да је држава далеко од намере, да својим грађанима чини неправду, у колико се не би узело да се ова јавља из саме употребе оне њене привилегије, коју јој даје чл. 108., и коју она, по нашем схватању, мора да има, било у овим садашњим размерама било у мањим, ако се хоће, да живот њен не буде никад доведен у незгоду, било егоистичким прохтевима поверилаца, било самих пореских дужника. А да држава заиста не чини неправду у овим случајевима бар са те стране, што они неби били законима регулисани, него сва пометња долази отуда, што се ие зна за постојање извесних закона у овој многобројности њиховој, што их ми имамо, ми ћемо потврдити одмах за самом публикацијом закона, о коме је реч. Сам, дакле, закон гласи: »Попечитељствама финансије и правосудија« Ђ Поводом иредлога Поиечитељства финансије од 23. ир. м-ца ГШ 119, ја сам, сагласно са закључењем Савјета од 4. тек. № 515, издао и издајем следујућа иравила : »У случају оном, кад би се од каквог лица данак или какви општински трошкови наплатити имали, које би лице истина презадужено било, али стециште над њим још отворено није, него је само непокретност интабулацијама преоптерећена, а покретност секвестирана — наплата данка и општински трошкова спада на сва заложена добра равномерно; и по томе, полицаина власт има право како данак, тако и општинске трошкове, и то само за једно прошло и једно текуће полгође, наплатити продајом онога имања, које она за сходније нађе. Но онај интабулант или секвестрант, кога би се заложено добро за данак и општинске трошкове продало, ступа у право правителства или општине са оном сумом, која се ио соразмерности имања, наплатити има; зато ће полицајна власт оном интабуланту, кога је залога за данак и општинске трошкове продана, писмено издати (за које се неће никаква такса плаћати), у коликој суми има накнаду из остали заложени добара, да би се овај приликом продаје осталог имања из овог, у место правителства или општине, првенствено наплатити могао. »Исто тако иу оном случају, кад би дужник само једно, било покретно или непокретно добро имао, па би и то за рачун ког приватног поверитеља узапћено било, имаће се из тог добра најпре данак и општински трошкови за гореозначено време наплатити, и тек осчатак на име залоге употребити. Поиечитељству Финансије иалажем, да обзнани ово решење, и нареди да се по њему поступа. В№ 840. у Веограду 14. априла 1861. г. Књажевски Иредотавник МИХаИЛ М. ОбреНОВИ +1 III. Попечитељ Иностраних Дјела ^њаз Српоки. Ф. Хриети!. с. р. Износећи овако, овај закон, ми напомињемо, да он важи потнуно и данас, јер није укинут ни изречно ни доцнијим доношењем других закона, који би били противни његовим одредбама, те према томе, наша правна и адмшшстративна јурисдикција има да рачуна са њиме у расправи случајева, које он регулише. Једна једина његова одредба додирнута је чл. 108 садашњега закона о неиосредноме порезу, али не на штету ове, него само у намери да је прошири и према времену трајања државних привилегија и ирема количини потраживања њених. На име, оно ограничење, да се држава може наплатити само за једно прошло и једно текуће иолгође, поништено је новим законом о порезу, и везано за време застарелости, предвиђене чл. 126 овога закона. Констатујући овако, да овај закон важи скоро у целоме пространству своме, сада морамо да се вратимо на оно обећаЕве, да. докажемо, како штета, коју подносе интабулисани повериоци, чије залоге продаје држава за наплату пореза, не до-