Policijski glasnik

ЕРОЈ 34

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 265

противно горњем, налазећи: да је дужник сам определио своје занимање у времену задужења, и да нема разлога после његове смрти тврдити противно. Наше је мишљење, да ово последње гледиште господина Министра не би могло да издржи озбиљну критику, јер смо сагласни са мишљењем начелства, да се у извесна друштвена занимања не може ући по простој изјави, него се претходно морају испунити услови, што су их закони за та занимања прописали. Држећи се овога гледишта, полициске власти не ће долазити у незгодан положај: да им се ниште продаје, и излажу новим пословима па чак и трошковима.... После овога случаја, згодно би било да изнесемо случајеве: штити ли § 471. кућу с плацем и пет дана земље жени и деци умрлог земљоделца, од наплате приватних дугова? штити ли ово само женској деци; и, како штити и у једном и другом случају кад је задужење код јавних каса? Ну, како је немогућно захтевати, да се само једној теми поклони већи део листа, то ћемо ова питања оставити за идуће бројеве, а сада завршити са питањем: да ли се благодејање, предвиђено § 471 гр. с. пост. односи и на стране поданике, који у Србији живе и баве се искључиво земљоделством. Ради прегледности саме ствари, ми ћемо се опет послужити актима једнога надлештва, из којих се види ово : Л. 0. земљоделац (чије занимање ничим није осумњичено), задужио се С. М. са 3000 динара, имајући, у времену задужења, преко 20 дана земље зиратне и под гором. Да би обезбедио своје потраживање, поверилац је ставио интабулацију на једну ливаду дужникову, која би, кад би се претворила у зиратно земљиште, имала пет дана орања. За време од неколико година, дужник је раснродао све остало имање, које није било оптерећено интабулацијом, а остала му је само кућа са плацем и поменута ливада. Како није хтео да плати дуг на леп начин, поверилац је тражио осуду а за тим и извршење пресуде. Кад је полициска власт приступила попису куће и ливаде, дужник је изјавио да је земљоделац, подносећи о томе и уверење дотичног општинског суда, па је тражио да се имање не пописује. Узимајући уверење општинског суда као доказ о занимању дужникову, јер је одговарало условима поменутим у т. 11. поменутих правила Министра Правде, полициска власт је известила повериоца, да му наплату дуга не може извршити. Против овога решења среске власти, поверилац је изјавио жалбу окружном начелству, доказујући, да је дужник поданик Аустро-Угарски, и да се, по томе, на њега не односи благодејање из § 471 грађ. суд. поступка. Начелство се није сагласило са гледиштем среске власти, него је решење њено поништило из ових разлога: »Истина, по чл. 1 и 2 трговинског уговора, закљученог између Србије и Аустро-угарске, поданици једне од уговарарајућих страна, на земљишту друге стране уговорнице, имају она иста права, која и сами држављани дотичне земље. И, кад би се за решавање овога питања, узела као основица само ова одредба из уговора, онда би гледиште среске власти, да се благодејање из § 471 гр. с. п. односи и на стране поданике, само ако су земљоделци, било нрапилно. Али, како се ово питање не може да реши овако једностраним схватањем ове одредбе уговорне, него се основица за његово решење мора тражити прво у наређењима § 471 грађ. с. пост. из чије примене оно и погиче, а ова, међутим, говоре са свим другчије, онда је и гледиште те власти погрешно. Да је власт добро проучила одредбе § 471 гр. с. п. она би, нема сумње, уочила, да оне уз права, која дају српским држављанима, обезбеђујући им извесна имања од продаје, стављају овима и извесна ограничења. На име, не дају им право слободнога располагања, и апсолутно забрањују отуђивање онога дела, који им закон штитиАко би сада, по схватању среске власти, изједначили и поданике Аустро-угарске са српским и у овоме питању, онда би, нема сумње, и за њих важило ово законско наређење, да

и они сами не могу отуђити онај део имања, на који се олагодејање простире. Тако би се, међутим, морао схватити § 471, кад би ово изједначење учинили, али тако би се схватање противило баш чл. II. поменутог уговора, који страним поданицима дозвољава, да своја имања у Србији могу отуђити кад хоће. Ето, у тој немогућности, да се § 471 у целоме своме пространству примени и на држављане Аустро-угарске лежи доказ, да се на њих не односи ни онај први део овога законског наређења, које је наређење, у осталом, и донесено да заштити од пропасти само српске држављане, о којима је законодавац једино и могао у овоме погледу водити рачуна, а никако и о странцима, према чијој судбини, на овоме пољу, може српска држава бити равнодушна. Све ово, пак, укупно казује, да се једнакост, која се предвиђа у чл. I. уговора, односи на све остало, само не и на ово изузетно право српских држављана. Из ових разлога начелство ништи решење ср. власти итд. <( Како су ове примедбе начелства биле обвезне за среску власт, она је у томе смислу донела нову одлуку, којом је наређивала, попис имања дужниковог. Против ове одлуке жалио се дужник начелству, и како је у овом међувремену измењено особље тога начелства, па дошли људи, који су били другога гледишта на ову ствар, то је начелство поништило ово решење среске власти, признавајући, да се § 471 грађ. судског поступка односи и на стране поданике. Поводом жалбе повериоца, предмет је дошао господину Министру унтр. дела, и он је нашао, да оно прво решење начелства одговара закону, и тако је имање опет узето у попис. И сами налазимо, да страни поданици немају право на благодејање из § 471. из разлога, изнесених у првом решењу начелства. т • ♦♦•

0 СТРАНЦИМА И ПАС0ШИМА Д. Ђ. Адимпић (Свршетак) II. П а о о ш и Ма како да је право на слободан саобраћај данас признато и освештано науком о међународном ораву ипак је оно у пракси, у неколико, ограничено. Ограничења ова тичу се пасоша путних исправа у опште, чија се употреба датира из најстаријих времена, и који данас имају чисто полицијско обележје. Неоспорна је ствар, бар за данас, да ни једна држава није дужна примити на своју територију сумњиве и, проблематичне личности, а чим стоји овај Факт онда је, опет, са свим логично, што ће оне — државе, пуштајући на своје територије поједине странце, тражити у исто доба и доказе о њиховој исправности. Са свим је друга ствар што се ово увек не чини, т. јест, што се поједине државе, из разних побуда, одричу овог свог права. Главно је, пак, да оно ностоји и да се може у свако доба применити према сваком сгранцу. Полазећи са овазг гледишта, пасоши се могу деФинисати као државна уверења којима се, с једне стране утврђује идентичност њихових носилаца, а с друге оает одостоверава, да они — ови носиоци нису, у моменту узимања иасоша, имали никакве кривице, нити какве неисиуњене грађанске обвезе. Овако схваћени пасоши могу се разликовати само по Форми, али не и по суштини која се увек састоји у оверавању идентичности и исправности његовог носиоца. Ну, и поред изложеног, у пракси већине данашњих држава разликује се: а) Пасоши за иностранство (загранични); б, Пасоши за унутрашњост земље ; и в) Специјални пасоши. — а) Пасоши за Иностранство. За издавање ових пасоша, као и свих пасоша у опште надлежне су само административне власти.