Policijski glasnik

СТРАНА 294

ПОЛИТДИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 37 и 38

Затвор је узрок што међу злочинцима има много чешће болесних људи него ли међу скитницама. Скитница је једнако на чистом ваздуху а живот им је много тежи него ли злочинчев, али они су најздравији и најчвршћи људи на свету. У сједињеним државама постоји и веровање да скитница никад не умире од „своје" смрти. То тако бива у већини случајева, јер млоги од њих гину под точковима товарних вагона, или умиру од глади закључани у празном вагону на каквом возу за храну! Тешко је замислити подношљивијих и трпељивијих људи од американскога »ћоћо« (скитнице), који је готов да по читав дан, на киши или под врелим сунцем, чека и дочека један теретни воз на коме би хтео да настави свој пут. Таквога скитницу обично наљути ако би који од његових другова, коме се досади чекати купио карту. Злочинац, до неког извесног узраста не може да се спореди са скитницом у томе погледу, и уступа му у јачини воље и издржљивости, али то само с гога што је он, злочинац, већ доста времена чамао у затворима, што је утицало на његову вољу, ослабило му и њу и живце. Скитница и кад падне у затвор бива то на кратко време, те чим се осети на слободи он се одмах и опорави. Флајнт је то и сам на себи искусио. Вели да није никад собом тако владао, и није се никад осећао здравији него тада, када је слободно ходао и тумарао заједно с осталим скитницама, али доста је било да буде затворен само неколико дана па да постане нервозан и немиран. в Кад је тако кратковремени и својевољни затвор могао рђаво да утиче на моје нерве, онда како ли тек могу рђаво утицати године тамновања, особито на човека, који мрзи затвор боји се тамнице као отрова. (< Флајнт светује криминалогу да сам испита V којој мери затвор утиче на душевну равнотежу, макар и сасвим добровољна, затвореника. Међу слободним скитницама првенствено има тзв. комерцијалних злочинаца (соттегс1а1 сптта!), који криминал врше ради тога, да извуку неке добити. Они могу потпуно да одговарају за своје поступке. Често кажу, да се злочинац у моралном погледу не може сматрати као сасвим нормалан субјекат. јер му не достаје осећање кајања. И то је мишљење основано на недовољну познавању његова живота. По погледима који у друштву владају, он доиста није у стању да осети кајање. Друштво га казни за кривицу и на тај начин приморава га да плати дуг моралу. Кривац узима то за нешто сасвим природно, и казну сматра као исплату свога дуга. Наравно, он се увек стара да то плаћање избегне, али кад га већ исплати, рачуна да је с друштвом квитирао, и онда му није позната никаква грижа савести нити кајање! Ипак отуда се не може извести закључак, да злочинац уопште није способан за кајање. Напротив; али је етика његова унеколико друкчија. Он ће да страда за свога друга, а дубоко презире неверника. Уопште већина злочинаца вазда се залаже један за другога, а онај, који их изневери или изда, навлачи на се опште презирање другова, живот му постаје несносан, тако да често такви субјекти стварају самоубиством. Дружељубље је уопште веома развијено међу злочинцима. Томе често припомаже заједничка опасност, која им прети и стога их приморава да се један другом боље придруже. Али и мимо тога злочинци су вазда готови да један другом номбгну, савршено необично и некористољубиво. »Ни једном нисам нашао ни једног злочинца, вели Флајнт, који не би готов био да са мном подели своју последњу пару или да се за мене бори ако види да ми је његова помоћ потребна; такву љубав они показују свима људима који, тако или онако, дођу у додир с њима. Они вазда деле последњи залогај хлеба међу собом, и осећају грижу савести ако не испуне молбу свога друга, или му не помогну у невољи, све онако као и сваки други човек у нормалним погодбама живота.® По речима Флајнта неки поступци увек изазивају кајање у злочинаца. На пр.: узети новац од просјака или сиромашка смгпрају за рђаво дело. Ако из погрешке, злочинац покраде сиромашна човека, њега савест дуго мучи. Он је и сувише интиман с бедом и невољом, и да не би осетио кајање ако му се деси да учини на жао сиромашку, и да га оштети, Флајнт зна случајеве, кад су злочинци враћали покрадене новце сазнавши, да је покрадену човеку новац преко потребан. Филантропи могли би се од многих злочинаца поучити милосрђу, јер они су нпр. врло осетљиви према човеку који је кобним случајем запао у друштво скитница и злочинаца, а сам је из бољег

друштва. Тако пале људе скитнице и преступници увек сажаљевају, и не само то, .него су готови и вољни да им помогну избавити се из јаме у коју су пали и да се врате пређашњем животу. (Наставиће ое)

ИЗ СТАРЕ ППЛИЦИЈСКЕ АРХИВЕ

Као занимљиву старину од пре 63 године, саопштавамо овај уговор о касапској аренди у општини Паланачкој, из кога ће наши читаоци видети по коју се цену онда продавало месо и под каквим условима. Овај је уговор написан на по табака старе хартије — пенџерлије, старим правописом који се једва могао прочитати. Оргинал је сачуван. У г о в о р Који ми долупотписати обшчина Паланачка, погодисмо са касапином по имену Митром Илићевич аренду касапску за једну годину то јест, од 23 априлија 1839 год. до 23 априлија 1840 год. за двадесет талира. На које ће он давати буди које стоке, или јагњеће или говеће и то добро месо и за свагда имати и у свако време, даваће оку по један грош, од Ђурђевадна до Петровадна, а од петровадна за целу годииу, даваће оку меса по двадесет и четири пара како говеће месо, овче и прочаја које се буде клало на касапници, зато дајемо овај наш уговор гореречену касапину болшаго ради вјерованија. У Паланки Обшчина Паланачка I Маја 1839 год. кметови: Јања Ђорћевик Стеван Петровић Мнлош Ивановић Јован Златановић

Ј\6 186 192 5 Маја 1839 год. у Смедереву

Начелник окружја Смедеревског (М. II.) Стефан Петровић Саоиштио: П. К. М.

П0УЧН0 ЗАБАВНИ ДЕО К И Б И Ц Е Р (Иа аабелезкама једног полицајца)

(Свршетак) — Сутра дан, наставио је капетан после једне паузе, био сам збиља болестан, али ми то сада није ништа сметало да идем на дужност. Шта више, једва сам чекао да изиђем на улицу, јер сам држао да ме л кум а већ очекује на некој раскрсници, те да ми објасни синоћни »малер." Пролазећи поред г-ђине куће, оназих је опет на ирозору, али ме она и не погледа. Ала је обазрива помислих у себи и продужих пут у касарну, застајући на сваком ћошку, и погледајући » кума.« На моју велику жалост њега нигде не беше, ниги се, ево већ 3 дана, чује да је жив. Тек данас пре подне, примио сам од њега једно писмо у коме, ево шта иише: — Многоцењени господине капетане, — Ви сте красан човек а још бољи каваљер, па с тога се, надам се, нећете наћи увређени, кад Вам ставим до знања: да од нашег „ уговореног аосла" не може бити ништа, или јасније речено: да је све то била једна лена шала, коју сам измислио да бих дошао до новаца. Знам да ћете се страховито љугити када ово будете читали, али сам тако исто и уверен: да ћеге ми, на крају крајева — кад о свему добро и зрело расудиге — бити захвалгш за ово саоиштење, јер шта би било?, прет-