Policijski glasnik

СТРАНА 296

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 37 и 3 8

РИГЛА Ес1топс1 Зее

Овог лета дознах из новина, да се догодио један злочин између Гарен-Везонса и Азијера: убијена је госпођица Клара Порже, која живљаше са свим сама, у својој малој кућици. У времену злочина, код жртве је становао и њен сестрић, Андре Доши, мој друг из детињства, »млад писац доста нознат.® Али Андре, који врло тврдо спава није ништа чуо. Каква страшна авантура! Детаље сам дознао из новина, пошто сам се у то доба бавио у Аигадину. Одмах сам се дакле пожурио да му напишем једно писмо, искрено и радознало, али ми мој пријатељ није одговорио. Очекивах дакле с нестрпљењем његову посету. И Андре дође јуче. Изгледао ми је променут, омршавео и врло несрећан. Без сумње да је био страшно мучен овим злочином, извршеним тако близу њега и који је он могао спречити само са мало више среће. Ја знађах са друге стране да његова стара тетка, као обично, беше према њему доста равнодушна и да је он не посећиваше често. Два или три месеца само преко године, за време распуста, проводио је он код ње, да би се усамио и радио са више слободе. Чим ми је стиснуо руку, после обичне изјаве жаљења рекох Андре-у:

Па

како ! мој јадни пријатељу... Причај ми, причај ми...

То мора да је било страшно.... Али ме он прекиде нестрпљиво: — Ох, не. Молим те! Не говоримо више ништа... То ме узбуђује... и после, мучи ме. Ја ућутах, збуњен. После кратког ћутања, поче он понова, тише: — Е па јест, мртва је. Убили су је. Ето, јеси ли задовољан? Ја, ја нисам ништа видео... Као у Амбили-у, ти знаш, шипарица: „Ја нисам ништа видела, ја нисам ништа разумела!... Ох! Шта је ту било истражних судија, па њихових увлачења и Финеса. Части ми, рекли би још да сам саучесник у убиству, само што се нисам пробудио на време. Не, ти то не можеш замислити... Али како ја гледах свога пријатеља са изненађењем, ни мало сакривеним, не одговарајући му, шчепа ми он изненадно руку: — НаЈзад, не ! доста је... рећићу ти све... Пуцам од туге и муке што се морам претварати већ од шест недеља. Ти си разуман, мој стари, ти ћеш ме разумети. Поверавам ти ствар, коју нико неће знати, никада... Много сам трпио, много. Ја ћу ти се исповедати са свим слободно, ти ћеш ми рећи озбиљно, иосле, да ли сам бедник, да ли ти изгледам бедник и хоћеш ли ми стиснути руку. Андре обриса очи, једним брзим покретима, затим настави: — Не верујем да сам заиста бедник, не верујем. Само сам био кукавица. Бојао сам се. Био сам кукавица!... Кратко, признаћу ти једну гадну ствар: чуо сам све из своје постеље у својој соби... и нисам мрднуо!... — Ти...? — Да нисам мрднуо. Ох, знаш добро; тог се чудиш, ти се буниш; али ти ниси никад осетио дрхтавицу највећег страха. Ја те уверавам, ја имам оправдања. Али чекај, да ти причам подробно, напослетку судићеш. Ево. Легао сам дакле, тог вечера око једанаест. Радио сам на мом роману од јутра; али не иђаше, никако не иђаше. Бејах у очајању. Ја, који сам рачунао, да за два месеца распуста, проведем код ове старе, донесем једно занимљпво дело, ја сам нанисао само неколико сграни, осредње вредности, које ми је ваљало подерати, пошто сам га понова прочитао. Дакле лежем. Уврћем лампу и сањарим о свом роману. И мало по мало идеје надолазе, у мозгу; Фразе се одређују; расветљавају; ја налазим »мој® таленат. Ја сам срећан. Ипак једна тешкоћа жеже ме. Требало је одредити једним нарочито оригиналним начином, једну по самој себи, врло оригиналну, и чисто мој проналазак, До ђавола! Не иде никако. »Гледајмо размишљајмо... Тражимо... Тражимо...« Ах, муке нашег гордог заната нико не може разумети. Ти, ти их познајеш добро. Зар нас то не чини равнодушиим према свему... свему?

„Око половине истраживања почех већ дремушити, чух како се отворише врата од врга. Могаше бити поноћ или један. Ја мишљах у сну: „ах, то мора да је вртар; враћа се или излази. И онда помислих и без икаквог страха рекох себи толико ми мисао беше одиста на рад — : »Ако није он, онда су можда разбојници. Бејах без икаквог стварног узбуђења. Сећам се само, да се окренух у постељи, да би нашао какву бољу »позицију.« Мој роман не престајаше да ме мучи и ја почех понова мислити на тешкоће, како да завршим ову главу. У том тренутку чух како шкрипи шљунак у врту. Неко корачаше наниже, готово поред самих прозора од трапезарије. То беше још вртар... вртар ?... И одједанпу г, сећам се, чух како се пење овај човек, било је извесно један сат. И ја помислих у себи: »Јест, јест. Ево Шилијана, враћа се да спава." Од то доба, сигурно, он не беше више понова сишао. Међутим неко корачаше, корачаше још. Јесу ли то збиља разбојници, што су се увукли код моје тетке, да је убију или покраду? Признајем ти, почех огледати ову евентуалност, али без многог страха, јер не веровах да би то било могуће. Такве ствари не догађају се никако. Оне се читају у новинама, али не догађају се. Затим, ја ти понављам, иочех, да би се расејао, понова тражити какав леи крај за моју главу. Цела ће глава оманути, ако га не нађем. Каква невоља!... И ја мишљах упорно; „И баш сад, кад бејах већ на путу да радим, да измислим хрпу ствари! Ах, и разбојници могу доћи! Пре свега, пре свега мој роман! До сад, ти разумеш, је л' ?... Реци да разумеш! — Јест, ја... — Јест, разумеш. Чекај! Чекај ! После свега овога, најзад нађем једно решење. Остаде ми још само да напишем. Зато, веома задовољан, готово већ и заборавивши историју о разбојницима, о моме страху, о корацима у врту ја заспим. После неког времена, тргнем се јако из сна; и пре него што ма шта помислих, осетих страх, изненадан, луд, бесан, који ме стеже до утробе. Извесно, извесно се у кући дешавала несрећа. Прислушнух, надигох се, али у почетку ништа не чух. Умирен мало почех се понова замотавати, кад од једном одјекну прасак један у суседној соби и наруши тишину у кући. Споредна соба, одвајаше моју од собе моје тетке; беше пуна ормана, и посуђа кујинског. Не могаше бити никога у њој, и без сумње то мебл... Али други нрасак, мало слабији од првог учини те почех дрхтати од неког неспокој ства, детињског, необјашњивог; затим одмах чух кашљање, ту до мене: неко ситно кашљање, непознато; кашљање човечије. Сместа се сетих страха, што ме беше обузео, пре него што заспах, онога страха, што га занемарих, не знам због чега; и какво предубеђење: ја мишљах на све, што се могло десити, за време мог сна, и резултат размишљања беше, да су ,>они с( ту; да су »ушли,® да треба радити и изненадити их у сред крађе, у сред злочина. »И као да потврди није мислим, зачу се накашљивање; и неко тешка ствар паде на паркет. Затим тихо шапутање, престаде шапутања; и пред вратима, пред мојим вратима угледах како сијну један зрак светлости и нестаде га. „Ах! знам. Требао сам викати, дерати се, скочити са постеље; али ја се не усудих. И у часу дође ми на памет једна мисао, чудовиште од егоизма — ригла!... Метух је. Никако не бих легао а да је не метнем. БеЈах умирен. Ма шта да се догоди, догодиће се ван моје собе, ван мене. Ја нећу видети. Нећу знати! Ја ништа не мећем на коцку. Ја се тресах од страха и —■ да ти кажем — од радости, да, од радости. А моја тетка ! моја сирота тетка!... »Светлост бејаше исчезла, и ја не чух више никаквог шума. Цвокоћући од страха, покушах да себе уверим, да сам се преварио. Усиљавах се да се као јак дух уздигнем над самим собом и једнако понављах сам себи, сасвим полако: »Нема лопова... Нема лопова... Светлост је мора биги произашла од... од... <( И не нађох ништа. Пређох дакле на објашњавања шума, ког чух. Било је мебла, који пуца, пацова који трче, паса који сањају. Двадесет анегдота, које су ноћу страшила, а којима се дању из свег срца смеје, падаше ми на ум. Наскоро поче и код мене да настаје дан. Наскоро почех се смејати. Реших се да баш не пропустим да испричам тетки колико сам био кукавица, и како сам већ готово био оставио да је убију. Да би још мање кукавички изгледало, размишљах чак, како би требало измислити какав сан: Све да се деси у сну... Али на једном осетих иснод покривача да сам блед као мртвац, да ми дах застаде.