Policijski glasnik

СТРАНА 298

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 37 и 38

За ушима пуцаће Тако ће ое јеоти. Могла се чути и она сасвим иозната: Пре оам био пун радооти, Капитад оам имао свој; Ал' капитал — Бог да прооти ! Сад невоља читав рој... и тако даље. Само што су код нас изговарали »копитал« уместо »капитал«, производећи копитал од речи » копитб ® (што значи : скупљати, гомилати); певале су се и тужне песме. Једна је била чисто робијашка, такође, чини ми се, позната: Сунце небо обаојава, Добош зору оглашава, Најотарији врата откључава, Писар иде да нао пребројава. За нао неће нико знати, Како с' живи, како пати; Ал' Гоопода и овде срећемо, Ми ни овде пропаоти нећемо, итд. Друга једна певала се још тужније, уосталом, дивном мелодијом : њу је по свој прилици саставио какав прогнаник, са отужним и прилично неписменим речима. Из ње се сада сећам неколико стихова: Очи моје неће видет' онај крај, У којем сам рођен; Да многе муке трпим тако невин, За увек сам осуђен. Кад оа крова буљина зауче, По лузима разлеже се само, Заболеће орце и снуждити јако, Јер мене неће бити тамо. Та се песма код нас певала често, али не у хору, него соло. Дешавало се, да когод, у нерадно време, изиђе на степенице од казамата, седне, замисли се, подупре образ руком и удеси је високим Фалзетом. Ти слушаш, а оно ти у душу продире. Било је у нас добрих гласова. Међутим хватао се већ и сумрак. Туга, јад и запара тешко су почели избијати на површину сред пијанства и опште теревенке. Онај, што се пре једног сахата смејао, јецао је већ негде, напивши се као земља. Други су већ имали кад, да се по двапут потуку. Трећи, бледи и једва се држећи на ногама, лутали су по казаматима, заподевали кавге. А они, чије пијанство није било свађаличке природе, узалуд су тражили пријатеље, да пред њима отворе своју душу и исплачу своје напито зло. Сви су ти бедни људи хтели да се провеселе, да проведу задовољно велики празник — и, Боже мој! — како је тежак и жалостан био тај дан мал те не за свакога. Сваки га је проводио, као да се преварио у некој нади. Петров ми је прилазио још двапут. Он је врло мало пио преко целога дана и био је готово сасвим трезан. Али је до самог последњег часа све нешто очекивао, што се на сваки начин морало догодити. нешто необично, свечано, радосно. Ма да он о

томе није ништа говорио, ипак се то видело по његовим очима. Летео је из казамата у казамат без престанка. Али се ништа особито није десило, нити се могло наићи што на друго, осим пијанства, пијаначког бесмисленог псовања и од пића загрејаних глава. Сироткин се такође шуњао по свима казаматима, у новој црвеној кошуљи, лепушкаст, умивен, па као да је и он, тихо и наивно, нешто очекивао. Мало-по-мало, па у казаматима постаде несносио и одвратно. До душе, било је много и смешних ствари, али је мени било некако болно и жао њих свију, било ми је тешко и загушљиво међу њима. Тамо се препиру два осуђеника ко кога треба да угости. Видело се, да се већ дуго препиру а да су се пре тога чак и посвађали. Један је био још одавно нарочито нешто киван на другога. Он се жали и, преплићући језиком, напреже се дадокаже, да је овај учинио према њему неправду: био је продан некакав кожух, био је утајен некада некакав новац, прошле године на покладе. Нешто је још и осим тога било... Тужилац — висок и развијен момак, није био глуп, миран, али кад је пиЈан — тежио је врло да се спријатељује и излива своје јаде. Он је и псовао и истицао своје право, као са неком жељом да се после још јаче помири са противником. Други — једар, дежмекаст, малога раста, округла лица, лукав и подмукао. Он је пио, може бити, више од свога друга, али је само мало био пијан. Био је од карактера и важио као богат, али му је, ма из каквог узрока, изгледало пробитачно, да сада не раздражује свога експанзивнога пријатеља, него га одведе крчмару; пријатељ једнако тврди, да је овај дужан и обавезан послужити га, »само ако си поштен човек". Крчмар, с неким поштовањем према поручиоцу а са знацима презирања према експанзивноме пријатељу, јер овај не пије за свој новац, него га часте, узима и налива шољу ракије. — Не, Степка, то ти морахп, вели експанзивни пријатељ, кад је видио, да је освојио, — зато што је то твоја дужност. — Та нећу ја сад ту с тобом забадава да лупетам ! одговара Степка. — Не, Степка, то ти лажеш, потврђује први, примајући шољу од крчмара, — јер си ти мени дужан новаца; немаш савести а и очи у тебе нису твоје, него позајмљене! Неваљалац си ти, Степка, па то ти је; једном речи, неваљалац! — Та шта брбљаш ту ? Ракију си просуо! Кад ти се чини част, те ти се даје, а ти пиј, виче крчмар на експанзивнога пријатеља, — нећу те до сутра ваљда дворити ! — Па испићу, шта се дереш! Христос се роди, Степане ДороФејићу! учтиво и с лаким поклоном ; држећи шољу у рукама, окрете се он Степки, којега је још пре по минутаназивао неваљалцем. — Да си здраво за сто година, а што си преживио, да се не рачуна ! (Наставиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова гштања: I. „По чл. 30 и 76 отарога закона о устројотву опшгина и општиноких влаоти, она лица, која се збаце са дужности општиноких часника, не могу бити бирана за три године. По члану 15 0 оадашњега закона о општинама, овај рок сведен је на две године. Да ли за поменута лица важи и даље рок из старога закона, или и за њих важи рок из чл. 150 садашњега закона?® II. »Кад је неко уклоњен са дужности због тога, што није плаћао онолико непосредног пореза, колико је било довољно по закону, да у известан положај оиштинског часништва уђе, може ли он бити биран чим буде плаћао довољно пореза, или за њега важи рок из чл. 1 50" III. „Стари одбор изабрао је по чл. 181. зак. о општинама гласачки одбор за изборе општ. часника. Може ли овај гласачки одбор вршити и друге општинске послове на збору, који би имао да решава хигне општинске послове, као што су: буџет и т. п. или треба бирати други. И, ако треба бирати други, хоће ли тај избор да врши стари одбор или нови, ма да овај последњи још није положио заклетву и уведен у дужност, јер нротив избора постоји жалба. IV. »Да ли ће се записник о општинском буџету, кад је он предмет општинског збора, саставити по распису г. Министра Финансија од 7. марта 1895 г. АБр. 1.545, или по чл. 47. закона о општинама ? V. »Кад извесно лице падне под стечај, и код суда положи заклетву да нема више никаква имања ни кретна ни непокретна, може ли оно, после неколико година, тражити наплату по признаницама, које су датиране пре ноложене заклетве или их преносити на друге, ма да је поменуто лице још под стечајем. Има ли у овој његовој радњи кривице, и шта у опште, општински суд треба да ради у оваквим случајевима?" VI. „Кад поверилац има признаницу, чија вредност прелази 200 динара, па доцније наплати од дужника један део, те дуг остане испод 200 динара, да ли је за суђење аадлежан општински суд или не?" VII. в Има ли вредности исправа, која није потврђена влашћу, а дужник је, међутим, неписмен и као сведок потписан само писац исправе?" VIII. »У почетку ове године ваљало је саставити општинске буџете, који би важили за ову годину. Али, како је госцодин Министар Финансија, расписом својим од 30. јануара ове год. Бр. 531, наредио, да се са састављањем буџета стане све до појаве новога закона о општинама, то је тако и учињено.