Policijski glasnik

СТРАНА 288

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРО.Ј 37 и 38

Жучност, којом је станарина нападана у среским и окружним скупштинама, била је толико јака, да је прелазила чак и прагове Народне Скупштине, али законодавним путем ни тада није друкчије регулисано, него је стајало све догле, докле није укинут закон о уређењу округа и срезова, те је, иосле овога, враћено дотадашње стање — да чиновници траже што више, а народ даје што мање, па где се сретну ! Све то, наравно, траје и дан дањи У самоме почетку овога чланка ми смо отворено рекли, да станарина није милост, коју народ чини чиновницима и званичницима среским, него право, које им закон даје, али признајемо, ми до сада то право још нисмо утврдили. Јер, ако добро размотримо ово што смо до сада изложили, онда би сами морали извести тај закључак, да сама уредба, која говори о плаћању кирије среских канцеларија, не даје нраво и чиновницима на стан, и да је, према томе, и распис господина Министра Финансија дошао без законске основе, ма да је он створио једно стање, које се одржавало скоро тридесет и неколико година. Да утврдимо, дакле, оно своје изношење, да је станарина ираво чиновничко, ми морамо да потражимо друге доказе. Тај доказ и једини доказ, могао би бити у томе, шго би утврдили: да је законодавац признао оно стање, које је створено поменутим расписом г. Министра Финансија од 186Г» године, који је, макар и са натезањем, црпео право станарине из уредбе од 1860 године, о кирији за среске канцеларије. А такво признање законодавца постоји. УводеКи у живот извесне законе за новоослобођене крајеве, законодавац је у закону од 14. маја 1878 год. о »управном подељењу и снабдењу са властима ослобођених предела" унео био станарину за све чиновнике од реда, па је законом од 28. децембра 1879 године чл. I. укинуо ову за остале, а оставио је само за среске начелнике, писаре и званичнике, ио законима и ароаисима, који о томе аостоје. Међутим, како смо ми видели, о станарини нема никаквих других ни закона ни прописа сем поменуте уредбе и по томе овим законом признати су поменута уредба и распис, који је из ње изашао, а на тај начин и цело оно стање, њима засновано и створено. Ту је, дакле, и први и једини пут, законодавац отворено признао право среском особљу на станарину по постојећим законима и прописима, односно по уобичајеној пракси, те по томе ми и тврдимо : да она није милост оних, који је дају, него право оних који је примају. Не мења ни мало саму ствар та околност, што су доцније уведени за ослобођене крајеве у живот они закони, који су важили за оне крајеве у старим границама Србије, јер ово признање законодавчево није тиме ни замењено ни укинуто, нити, пак, у опште доведено у питање. Утврђујући овако Факат, да станарина принада среском особљу по закону, и да она у овоме своме делу, као право, не може никада бити оспорена, ми смо, једновремено, утврдили и то, да ова станарина није онолика, колико сада по срезовима узимају на тај рачун. Да нас срески чиновници не би рђаво разумели, и овај наш чланак узели пре као атак на један њихов доходак, него као тежњу да утврдимо једно њихово право, ми и сами овде изјављујемо, да је станарина, одређена поменутим расписом за сада врло мала, јер су, као што смо напред рекли, социјалне прилике у нас измењене из основа, те по томе, и живот наших чиновника отежан. И баш ово, желели би, да буде разлог, да се ово питање законом регулише према приликама које данас постоје. То је наша тежња, и зато смо и изнели што смо о овоме знали.

ТЕЛЕСНЕ И СМРТНЕ КАЗНЕ ЦОД СВИХ НАРОДА И У СВИМА ВРЕМЕНИМА ДРУГИ ДЕО. - ТЕЛЕСНЕ КАЗНЕ 18 Неке куриозне казне. (Свршетак) Други куриозум казне шибања био је у томе што су нокварене женске, које су на пољу играле улогу поштених жена, колико су могли јавном казном исмевали. Нарочито су то радили с онима које су убијале рођену децу и лешину њихову бацале. Да би такве женске пред светом исмејали морали су им навлачити што смешније одело и тада су их проводили кроз варош. Обично су им бирали такве хаљине да су изгледале смешне, за тим су им одсецали косу, за тим су им метали на главу велики венац од сламе, на коме су била утврђена два велика пера од петла, п тако су их проводили кроз варош. С обадве стране ишле су званичне слуге пред њима је марширао један добошар са што већим добошем на чију су ларму људи притрчавали и најзад је таква жена на градској капији добро ишибана. У осталом та је казна без сумње постала из једног врло старог обичаја који је био јако раширен и у ствари није била телесна казна него чисто срампа казна, без икаквог телесног бола. Није оамо у Немачкој јавна срамота била казна за извесне погрешке него и у Инглеској и у Француској, где је постојала Формула, в с1е 1ш сопрег 1а гоће раг Деззиг 1е сои1 <( , и где су често доста високо одсецали хаљину. Против кајишара постајала је тако исто јавна срамота, коју су поглавито причињавали оделом. А мора се имати на уму да је одело некад играло велику улогу, много већу него данас где се положај лица не може више познати по оделу. Неслободни су се разликовали од слободних не само по ошишаној коси него и по оделу. Из Амбахове историје Весгота после велике битке 711 год. могле су се распознати лешине изгинулих Гота по прстењу које су на рукама носили: племићи су носили златно, слободни сребрно, неслободни бакарно прстење. Тако исто сељаку у средњем веку није било слободно носити мач. Ако су нашли мач код њега онда су га везивали, бацали му шешир и одсецали косу. И у завади није било сељаку слободно да се служи мачем против непријатеља, него је се морало за то послужити вилама. Уређење је дакле било врло строго. Онај који је могао носити оружје и који је погрешио против свог господара, на пример украо му нешто, није смео више ни спољње да се јавља као поштен и частан човек: њему је бивало забрањено да носи оружје; само један сломљен нож, као знак његове срамоте, дават му је у руку. Ритери који су изгубили част, губио је и мамузе, и ако му је у опште било допуштено да јаши коња. То је тај коњ бивао обележен тим што су му скидали потковице и ритер је морао без седла јашити са уздом од ужета. Ако је неко нехотице убио некога то је имао чудновато да испашта; везивали су му о врат, о тело, о руке тешке гвоздене ланце и тако натоварен морао је ићи којој цркви или манастиру на покајање. У старо доба задовољавали су се по неки пут да казне само симболички изврше т. ј. преступник није бивао у ствари обешен ни обезглављен него су га само пуштали да јавно носи знаке своје казне. Ако су то била дела за која је требала смртна казна, то су племићи и слободни морали носити мач о врату, што је значило да они не само не заслужују да мач носе о врату него да им треба њиме врат пресећи. А неслободни који нису били достојни пленитије смрти од мача добијали су конопац око врата. За ситније грехове облачили су људима срамни огртач. Срамни огртач био је врло тешко и широко отворено буре, у чијем се дну на средини налазила рупа, кроз коју су увлачили главу преступникову те је тако буре наопако окретано. Наравно да носиоцу таквог огртача није било ни мало лако, једно за то што је буре било тешко а друго због срамоте којој је