Policijski glasnik

ОТРАНА 370

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРО.1 47

Ђаволи се за тренутак сакрију ; Кедрил се извлачи испод стола; али тек што гооподар опет поуми да се дохвати кокошке, кад три ђавола поново упадну у собу, сподбију господара одостраг и однбсу га у подземни свет. — Кедриле! Спасиме! виче господар. Али Кедрилу није до тога. Он јеутај пар одвукао под сто и Флашу, и тањир, па чак и хлеб. И сад је он, ето, сам ; нема ђавола, нема ни господина. Кедрил се извлачи, осврће се и осмејак му обасјава лице. Шеретски жмирка очима, посади се на господиново место, и, климајући главом на публику, говори полушапатом : — Е, сад сам сам... без господара!... Сви се томе смеју, гпто је без господара; али он још додаје полугласно, обраћајући се поверљиво публици, и све веселије и веселије подмигујући оком: — Господина су ђаволи однели!... Усхићење гледалаца је безгранично ! Осим тога, што су господара однели ђаволи, то је било тако исказано, с таким шеретлуком, с тако смешно-победоносном гримасом, да одиста није било могуће не пљескати. Али није дуго трајала срећа Кедрилова. Таман се беше разбашкарио око Флаше, налио себи у чашу и хтео пити, кад се наједанпуг вратише ђаволи, прикраду се одостраг на прстима и — тап ! па му се нађоше с обе стране. Кедрил се дере, што га грло доноси; од страха не сме ни да се окреие. Бранити се такође не може: у рукама су му Флаша и чаша, са којима није у стању да се растане. Зинувши од ужаса, седи он по минута. избуљивши очи на публику, с таким комичним изразом кукавичке престрављености, да је одиста било вредно насликати га. Најзад га узму и односе; Флашу не пуштајући, млатара он ногамз и дере се, дере из све снаге. Дерњава се његова још разлеже и иза кулиса. Ну завеса се спушта и сви се смеју, сви су одушевљени... Оркестар отпочиње Камаринску игру. Отпочињу тихо, да се једва чује, али мотив расте и расте, темпо иостаје жнвљи, разлежу се живахна, бујна покуцавања о балалајке... Била је то Камаринска игра у свему своме полету, и било би одиста добро, да ју је Глинка 1 ), ма и случајно, чуо који пут код нас у тамници. Отпочиње пантомима уз пратњу музике. Камаринска не престаје док год траје пантомима. Представљена је унутрашњост сељачке куће. Ба позорници је воденичар и његова жена. Боденичар у једном углу поправља алат, у другом преде жена кудељу. Жену игра Сирогкин, воденичара Нецветајев. Напомињем, да су наше декорације биле веома бедне. У том, и у пређашњем комаду, као и у осталима, ви више допуњујете својим рођеним уображењем, него што видите очима. Уместо задњега зида протеже се некакав ћилим или ћебе; са стране су не-

') Михаило Ивановић Глинк а (1803— 1857) је велики руски музичар, творац чувене опере а Живот за цара" и композитор руске химне. Осим опера обрадио је Глинка и још велики број романца и оркестрација народних руских игара; међу њима је и „Камаринскан", која је омил>ена и ван граница руских. Прев.

какви отрцани заклони. А лева страна није ничим ни заклоњена, тако да се виде даске на којима се спава, али гледаоци нису закерала и пристају да допуне отварност уображењем, тим пре, што су осуђеници за то веома погодни: »Речено је, да је врт, онда га и сматрају као врт, ако је соба, онда је соба, је ли колеба, нек буде колеба, — све је једно, нити се ту треба много цифрати." Сироткин је у костиму младе жене веома пријатан. Међу гледаоцима се чује неколико полугласних комплимената. Воденичар сврши посао, узима каиу, узима бич, прилази жени и објашњава јој знацима, да мора ићи, али ако жена, док он није код куће, кога прими, онда... и ту показује на бич. Жена слуша и клима главом. Тај јој је бич, вероватно, врло познат: жена је имала обичај да покадшто мало врдне. — Муж, дакле, одлази. Тек што он кроз врата, а жена за њим поирети песницом. Али ево неко куца; врата се отворе и кроз њих се појави сусед, такође воденичар, сељак у каФтану и с брадом. У руци му је поклон — црвен рубац. Женица се смеје; али таман сусед хоће да је загрли, кад на врата опет неко закуца. Куда да се дене? Она га брзо сакрије под сто, а сама се опет дохвати вретена. Јави се други обожавалац: то је писар, у војничкој униФорми. Дотле је пантомима ишла добро; покрети су били без погрешке правилни. Могло се, шта више, чудити, гледајући на те импровизоване глумце, и нехотице помислити: колико снаге и талента пропада код нас у Русији покадшто сасвим узалудно, у ропству и јаду и чемеру!... Али је осуђеник, што је играо писара, јамачно био некада у провинцијском или домаћем позоришту, и њему је изгледало, да паши глумци. сви до једнога, не разумеју ствар и не ходе онако, како се пристоји ићи по позорници. И сад он излази и ступа, како су, по причању, ступали у старо време на позорницу класични јунаци: ступи дугим кораком и, пре него што је кренуо другом ногом. наједанпут застане, забаци у назад цело тело, главу, поносито погледа унаоколо, и — крочи другим кораком. Ако је такав ход био смешан код класичких јунака. онда је код војнога писара, у комичној сцени, још смешнији. Али је наша публика мислила, да, по свој прилици, тако тамо и треба, и дуге кораке штркљастога писара иримила је као свршен Факт, без особите критике. Тек што је писар стигао до средине позорнице, кад се опет зачу куцање : домаћица се опет престрави. Куд ће да дене писара? У сандук, шго срећом беше отворен. Писар се увуче у сандук, а женица га поклапа заклопцем. У тај пар се јавља гост особити, такође заљубљен, али нарочите сорте. То је брамин и то чак у костиму. Необуздан смех се разлеже међу гледаоцима. Брамина игра осуђеник Кошкин и игра га изврсно. И Фигуру има браминску Покретима и мимиком објашњава он сву величину своје љубави. Диже руке небу, затим их склапа на груди, притискује на срце; али тек што се он разнежио, — одјекну силни. удар на вратима. По удару

се већ познаје, да је то домаћин. Уплашена је жена изван себе; брамин узлетио тамо-амо као луд и моли, да га сакрије. Она га брзо стрпа за орман, а сама, заборавивши да отвори, дотрчи својој предиву и стане прести, па преде, преде, не чујући лупу својега мужа на вратима, од страха суче конац, који јој није у рукама, и врти вретено, које је заборавила подићи с пода. Сироткин је врло добро и успешно приказао тај страх. Али домаћин избије врата ногом и с бичем у руци прилази жени. Он је стражарио и све опазио и под носем јој показује прстима, да су код ње тројица сакривени. За#им тражи сакривене. Прво нађе суседа и испраћа га ударцима из собе. Преплашени писар хтео је да побегне, подигао је главом заклопац и тиме сам себе издао. Домаћин га почасти бичем и овога пута заљубљени писар не подскакује ни мало класички. Остаје брамин ; домаћин га дуго тражи, најзад га налази у углу за орманом. учтиво му се клања и извлачи га за браду до средине позорнице. Брамин покушава да се одбрани; виче: „проклетниче, проклетниче! сс (једине речи, изговорене у пантомими); али муж не слуша, него се разрачунава по својски. Жена, видећи, да сад долази ред на њу, баца, предиво, вретено и бежи из собе: клупица се претури на земљу, осуђеници да попуцају од смеха. Алеј, не гледећи на мене, вуче ме за руку и довикује ми : »Пази! Брамин, брамин!« а већ не може ни да стоји од смеха. Завеса се спушта. Отпочиње други комад. Али није потребно описивати све комаде. Било их је још два или три. Сви су они смешни и одиста весели. Па ако их и нису саставили сами осуђеници, а оно су, бар, у сваку од њих унели нешто свога. Готово сваки глумац је ипровизовао за свој рачун, тако да је на другим представама, један исти глумац, једну и исту улогу играо мало друкчије. Последња пантомима, Фантастичке врсте, завршава се балетом. Сахрањивао се мртвац. Брамин са многобројном нослугом врши над мртвачким сандуком разне обреде и призивања, али ништа не помаже. Најзад се разлеже: »Сунце на заходу®, 1 ) мртвац оживи и сви почињу играти од радости. Брамин игра заједно с мртвацем и игра на сасвим особити начин, по брамински. Тиме се и свршава позорипгге, до другога вечера. Наши се сви разилазе расположени, задовољни. хвале глумце, благодаре подофициру. Свађе се не чују. Сви су некако необично задовољни, чак готово и срећни и успављују се, не као увек, као сваки дан, него скоро с мирном душом, — а због чега то ? намеће се питање. И, међутим, то није сањарија мојега уображења. То је стварност, истина. Само што су допустили тим бедним људима да иоживе по својски, да се позабаве као и други људи, да ироживе ма и за часак ван тамничкога обичаја и човек се, ето, наравствено мења, па ма то било и само на неколико минута... х ) Почетак једне рускв народне пеоме, Прев.