Policijski glasnik

СТРАНА 278

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 35 и 36

ни шта ћу, ни како ћу?! Морам се враћати кући, али кад помислим на муке, што пропатих довде, чисто со не смем креиути." »Ја сам га охрабрио, да Ке се вратити лако, јер ћу му ја написати све што треба, те Ке по томе лако отићи кући. Благодарио ми је Бог зна како. Са тешком се муком одвојио од мене, и обећао, да ће сваком Србину, где год га буде нашао чинити добра, само да се одужи мени. Толико је он ценио ову моју малу услугу." Кад сам слушао ову приповетку мога пријатеља, ја сам се слатко смејао, представљајући себи грешног Турчина, како се мучио путујући, да одоле братским осећајима. И да ми је когод тада рекао, да ћу и сам тако проћи, ја би му се насмејао и рекао, да је луд, али није било тако. Пре неколико године, вољом или невољом, ишао сам у Русију. Како сам за тамо ишао преко Аустрије, то сам, разумевајући швапски, оно, што су Швабе заборавили, прешао сретно руску границу. Пробавио сам тамо шест и по месеци па кренуо натраг. Дошав у Одесу, укрцао сам се у лађу, која се, мислим, зваше »Тургењев«, а возила је до Рене, рачунајући, да ту пређем у другу, која би ме довезла амо. При поласку предао сам ствари агеицији паробродског друштва, да их отнрави истом ла!,ом, на којој и ја путујем, али кад сам био у Рени, од мојих ствари ни трага ни гласа. Ако нисам хтео да жртвујем исте, онда ми није ништа друго остајало, но да се вратим натраг у Одесу. Тако сам и учинио. Узео сам од агенције своје ствари, и решио се. да се преко Румуније вратим. Извадио сам карту за Јаш, стару престоницу румунску, и после путовања од 24 часа, ја сам био тамо. У Јашу стоји влак по сата, па онда један иолази за границу аустро-угарску, а други за Роман. где преноћи, па сутра дан иде даље за Букурешт. Пошто сам извадио карту, ја очекивах, да се крене влак. Како не знађах, који се влак пре креће, да ли за Роман или аустро-угарску границу, то се обратих некој баби, која до мене стајаше, и разговараше се руски са неком младом женском. Не знам, или ме није добро разумела, или је тако хтела, тек она рече, да први иде за Роман. Ја уђох у вагон и с уверењем. да иутујем за Роман, премишљах, како ћу слатко снавати, после тако дугог путовања. Одмах после ноласка кондуктер је прегледао карте, али никакву прпмедбу не учини, те ја путовах дал 3 е. Али кад беше пред последљом станицом, почеше скупл.ати карте, и тада кондуктер примети да је моја кар-га за Роман а не за ову станицу. Почео ми је говорити влашки, али како ја не знађах влашки, то мој сав одговор беше: »њушћу румуњешће® (незнам влашки). Он онда поче Француски, али ја сам и тада вртио главом. Покушавах да се споразумемо: немачким, руским, или којим од других словенских језика, али онда његов одговор беше »њушћу!« Кад већ видох, да се не могу споразумети, ја изађох из вагона и после по сата исти кондуктер готово ме силом угура у вагон, те тако опет у Јаш. На јашкој станици лако ми се било споразумети, јер је ту и шеФ станице говоро

руски, те тако сазнадох, да ми око седам сати увече ваља поћи за Роман, где морам преноћити, па тек сутра дан продужити пут за Букурешт. Кад сам сазнао, да нема директног воза за Букурешт, ја сам скоро очајавао. У напред су ми излазиле пред очи слике, које су се већ одигравале између мене и влашких железничких чиновника, и завршавале оном кобном речи : »њушћу, њушћу! Ово ме је определило, да још овде на јашкој станици тражим некога, који зна руски или немачки, а међутим, и он путује за Роман. И за дивно чудо, први господин, који је седео за мојим столом у рестаурацији, кад сам га ословио руски, рече ми да путује за Роман. Каква случајност мишљах ја, и какво задовољство, што ћу путовати у друштву човека, који ће ми знањем влашкога језика олакшати и оиако тегобан пут. Цела појава овога новога познаника чинила је на мене пријатан утисак. Година тридесетих, омален, плав, у оделу доста добром, он представљаше више једнога од јашких Евреја него ма кога другог, али он ми се представи као Пољак. »Био сам, рече, ђак на кијевском университету, па сам морао отуда побећи пре једне године, јер је власт сазнала за наше ђачко удружење, које је имало задатак, да ради на ослобођењу По.љске". »Сад, вели, идем у Роман, где је главни стан одбора пољских и бесарабијских завереника, којима носим извесне поруке, које сам данас добио из Русије од наших другова". Није ми ^ило непознато, да у Русији постоји ђачко удружење, које се носи утопијама о ослобођењу Пољске, па сам ово његово казивање примио као апсолутну истину, па чак и сам постао поверљив према њему. Он је, међутим, говорио необичио много, и сликао живот Пољака тако несретно, да сам и сам почео осуђивати тиранију руску. Наравно, да је ово поверење одрешило и мени језик, и ја му до ситница причао прилике у Србији и догађаје из свога живота. »Ако се не варам к , рече ми овај нови познаник, в Србија има и свога златног новца, који је цењен на светским трговима по количини чистога злата, коју садржи. Можете ли ми учинити задовољство да видим један златник, јер га још нисам виђао?® Сав новац, што сам га имао, сем једне руске новчанице од 50 рубаља, која ми је била у нотесу био ми је у наполеонима, међу којима је било и српских, и ја без имало размишљања извадих оно десетак наполеона, колико их је свега и било, и предадох новом познанику. Он их је вешто претурао и враћао све натраг, док није наишао на један српски, који озбиљно разгледаше. Интересовао се за натпис, за лик владара, за назив и т. сл., па кад је задовољио љубопитство, ои ми врати и њега. Таман ја покупих новац и вратих новчаник у џеп, а звонце, које је имало да

позове публику у воз, зазвони и ми пожурисмо у воз. У купеу бесмо сами. »Каква згода за спавање (( рече мој сапутник, и већ намести узглавак па леже. Мени се иије спавало, него сам онако кроз прозор посматрао пределе кроз које смо пролазили. Месец је сијао као дан, и према његовој светлости оцртавали су се предмети у много већој размери него што су. Пошто смо тако прешли неколико станица, кондуктер отвори купе уз облигатну напомеиу »Ромаи«, којом приликом пробуди и мога сапутника и узе нам карте. »Мене ће на станици дочекати један од чланова одбора. Ја верујем, да ће му правити задовољство, да поред мене прими у стан и једнога Србина, који жели добра пољском народу, па зато вас у напред позивам као госта. ГПто ће те у хотел, где би се незгодно осећали због језика, рече ми мој сапутник®. Ја сам иримио ову понуду скоро са благодарношћу, и док смо ми овако водили разговор, воз стаде. Збиља, мога санутника чекао је на станици један угледно одевен човек. Они се ноздравише само стискањем руку, нгго мени изгледаше сасвим у реду, па пођоше напред. Мој се сапутник окрете и рече: »изволте господине", па нареди и носачу нешто влашким језиком. Кад смо одмакли мало од станице наиђемо на једиа кола, која су ту чекала, и они и не говорећи ништа приђоте њима. Мени указаше пажњу пгго ми дадоше прво место, а том ме приликом познаник представи своме другу. После вожн.е од десетак петнаест минути, пролазећи кроз разне улице, кола се зауставише пред једном малом кућицом, и ми ту уђосмо. Изненадило ме беше, што у кући никог живог не имађаше, али, у осталом мишљах, ово је дом људи, који се крију од власти, па није ни чудо што је тако. У собици су била два кревета са простом постељом и једним столом, на коме беше неколико слика. Уморан од дугога пута, ја сам одмах заспао, а мој познаник остао је да чита новине, које се, ако сам добро запамтио, зваху »Адверул«. Око четирн сата у јутру мене је лробудила лупа врата од собе, у којој сам спавао. Кад сам подигао главу да видим шта је, унутра је ушао друг мога познаника. »А ви сте већ будни", рече ми он руски. »Имам да вам извиним свога пријатеља, што није могао да остане да вас испрати •— он је ноћас морао отпутовати за Фокшан, послом комитета, али ја ћу вас испратити на стаиицу". Обукао сам се брзо, и ире' него што пођох колима, која су већ чекала пред вратима, ја узех са стола слику свога познаника, у тежњи, да у дугој успомени задржим човека, који ме је овако пријатељски предусретао, па се кретосмо станици.