Policijski glasnik

БРОЈ 50

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 389

сигурних претплатника«, иошто лиот срећом ништа не кошта, наставља он даље: „Под таквим околностима ми смо у положају, да с највећом радошћу објавимо, да је »Звезда наде® старањем директора и уз одобрење суперинтенданта тамница поникла на корист и уживање свију нас. Лист је наш, а положај, који Ке он себи освојити и историју, сасвим је у нашим рукама. Његова намера и циљ треба да буде, да пружи осуђеницима кратак преглед о новостима'- ? спољњега света, а међу нама да подстиче интересовање за више и племенитије душевне тежње. Криминална питања Ке се расправљати слободно и широкогрудо, а и религиозни и васпитни прилози наћи ће увек места у овим стулцима. Веома вас молимо за вашу помоћ и сарадњу, позивамо вас на нодстицање и договарање, молимо вас за ваше пријагељско учешће у нашим старањима и надамо се, да ће сваки извући какву год корист од постојања нашега листа, и да рад и старање оних, који у издавању имају највише учешћа неће бити узалудно«. Лист излази двапут недељно и убрзо се могао новећати од осам на шеснаест штампаних страна, кад се је смео раширити на четири државна затвора и у растурању и у сарадништву, што је био случај већ у јулу 1899. године. Једну од најозбиљнијих и најтежих зебња издавачевих чинило је питан.е, да ли ће добити довољно ирилога за свој лист. Али интимни одношај између осуђеника и листа, њихова радост и понос, ире свега мисао, која је све голицала и подбадала, да је то њихов лист, све је го доприносило, да је редактор просто био иоплављен ирилозима из круга од 3700 људи и жена, који су смели радити на листу, тако да су од другога броја па до данас у листу излазили само написи осу^енички. Скупа су за четири године око 1200 осу^еника имали удела у сарадништву. Локални уредници у осталим тамницама бивали су од стране „Броја 1500® препоручивани суперинтенданту, који их је тада званично на њихове положаје постављао. Они носе одговорност за чланке својих другова и шиљу их онда главном уреднику, који их региструје по реду иримања и стара се за што скорије штампање. Главни уредник има у своме делокругу потпуну слободу, нити су му од стране тамничкога управника била проиисана икаква иравила за држање и кретање у кругу његова рада. Јасно је, да је с почетка бидо потребно према многим сарадницима, којима је оскудевала пракса у писан.у, биги стрпљив и попустљив, да не би клонули : а они су и то је издавача увек подржавало у његовим намерама — за тих неколико година учинили очевидан наиредак. И тако је било, да од 5160 прилога, који су за четири године стигли уредништву, нису многи били бачени у котарицу, ма како да су често били сирови и скројени на три ћошка. Осим новости из света, из правога света, спољњега, биле су расправљане новости и из појединих осу^еничких завода. Затим су дискутована разне врсте етичких и економских питања, даље се је лист старао на све

могуће начине да својим читаоцима пружи поуке о поштењу, простосрдачности ит.д. Пзмеђу прилога била је и непрегледна гомила стихова „који тако насигурно из ћелије излазе, као гато човек улази у њу". За време од једног једипог месеца стигло је триста једанест песама, махом ствари без вредности, али све више или мање озбиљне и патетичне. Оне су се бавиле већином о срећним успомепама, о сновима из детињства, нарочито о матери, наравпо често у стиховима , који се противе свакој метрици и сређености. Један врло велики део песама долазио је нз женског затвора, и те нису ни у ком случаја биле најгоре. Међу њима била је, на пример, и дирл.ива тужитељка једне жене: Руже мпригау у врту, Ичела пм сркуће оок, Птичнца пева драгоме Он, срећаи, прати јој скок. Лазд.ухом се шири мимоир Кроз поља и шуме зелене , Младоот и пада изумреше ми. Ах, шта је све то за мене?... * Мсђу сарадницима су заступљепи сви могући сталежи и сорте људи, чиме је олакшано расправљање најразличнијих тема. Главни цртач карикатура, који је рапије радио на пајвећим њујоршким листовима и због убиства своје драгане осуђ°н био на вечито заточење, сад је локалнп уреднпк у једном другом заводу. Лако је помиолити, да је један такав лист више или мање израз, тако рећи, организованог иритворства. То, до душе, у појединим случајевима, и јесте тако, пошто је за осуђенике то згодна прилика, да нагласе, како се они грозе свога раиијега живота и како хоће да отпочну нов живот. Али рад тако оличених неваљалаца не може се узимати у вид поред стварних моралиих успеха овога предузећа. Међу овим људима и женама постоји велики број таквих, који имају озбил,но убеђење и чврсту намеру, да у будућности пођу другим путем живота. Што то њима често није полазило за руком, имају да захвале својим рођеним неспособностима, своме незнању и слабости да прихвате борбу за опстанак, све особине, које су сада тамо свакојако знатно измењене садашњом овако поправљеном методом поступања и васпитања, чему не донриноси незнатним делом и новинарство о коме је реч. Мпоги од осуђеника, који су у оне тамнице свејани са све четири стране света, нису могли пре тога честито ни своје име да потпишу, а интересовање за овај лист их је покренуло, да науче читати и писати, као што тврде многасаопшгења »Број 1500«. Један од њих додаје још, да га је настава начинила бољим човеком. Осим »Звезде наде" постоје у Северној Америци још неколико сличних листова; али је и међу неколиким најбољима ипак В 3везда наде« највећи и најбољи тамнички лисТ на свету. „Данас има свако, па ма како мало, удружење (Види нас. Ур.) свој лист, — тако завршује „Број 1500" својаизлагања. „Није,

дакле, никакво чудо, што и казнени заводи желе да имају свој орган, да би исказали шта им је за казпвање; њихови су становници, несрећом, бројно довољно јаки , да га могу издавати«. Ј. У. —

ОСДОБОЂЕНА ТРОВАЧИЦА (Спте раззхопеП)

Марта месеца I 828. год. ослободио. је поротни суд у Греиоблу једну лепу тровачицу, ма да је њеиа кривица била утврђена. Француски поротницп узели су ово дело, као злочин извршен због страсти (спте ра881опе11), а у томе случају они доносе врло благе пресуде. Ствар је била у овоме: Енмонда Секонд, млада и врло лепа девојка од 23 године, живела је код своје строге и штедллше бабе, у селу Пјершателу. Њу је волео неки сиромашан сељак, Авгус.т Рајмонд, а и она му је одговарала на љубав. Они су проводили живот као у песми и никад није дошло до препирке између њих двоје. Али њена баба одбије сиромашног нросиоца и изради, да се њена лепа унука, наследница њеног имања, заручи са Петром Понсетом, једним од најбогагијих сељака у Нантизону. Епмонда се није противила, и 1827 год. постаде она жена човека, који је био у вољи — њеној баби. Свадбу су тако брзо свршнли, да је њен ранији љубавник за то дознао тек на дан саме свадбе. Он дојури њеној кући и као бесап појави се међу сватовима, почне вређати младожењу и претити му, за тим приђе невестп и отрже јој свадбену киту цвећа са прсију. Млада жена врисну упрепашћена , а раздражени сватовп избацише дрског нанадача на улицу. Од тог доба пратио је Рајмонд сваку стопу Енмондину; она беше слаба, да све његове претње озбиљно узме и мораде пристати, да се с њиме тајно састаје иза леђа мужа, кога је мрзила. После свадбе поче често одлазити у Пјершател, под изговором, да носети бабу; али се и овде, као у Нантизоиу знађаше, да њу неки други магнет привлачи овамо. Сви су то знали, само је муж био слеп. Ну кад он чу како се зуцка о томе путу његове жене, он јој забрани, да иде сама у Пјершател. Ако хоће да иде, рече јој, то може само заједно с њим. Она се наљути на то, и од тог доба свађе и размирице непрестано су биле на дневном реду у кући овог младог нара. Млада жена причала је свакоме, ко би је хтео чути, како је она у Нантизону врло несрећна и распитиваше се, да ли има каквог средства, да се опрости свог мужа. Затим изради код мужа, да иде о Божићу у Пјершател. Наравно, да је ово било. у пратњи мужевљевој. 24. децембра у вечестигоше обоје у Мур, где је живела нека Понсетова рођака и одлуче, да приоуствују бденију. Понсет оде напред, а обадве жене дођоше доцније. У цркви, где је било врло много света, у оној гунгули, одвоји се, можда намерпо, Енмонда од своје рођаке и ма колико да се она трудила, да је нађе, не виде је више у цркви. Најзад се врати