Policijski glasnik

Б1>0Ј 4

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРА НА

која је њега самог одвела на оптуженичку клупу — — — — — — ' — Колико је и колико пута оамо доцније зажалио, што није целог живота остао у свом мирном селу, међу оним идеално поштеним људима! Ако ништа друго, бар би био миран и спокојан па, вероватно, и задовољан, а овако..... Ну, шта вреди сада о том мислити.... Главно је да ће ускоро бити крај свима патњама.... Јест, али тек сада је имао да пОкаже сву своју полицијску способност да пОложи испнт из полицијске вештине.... — Да ли ће га положити како треба, к на који ће га начин моћи најбоље ноложити? била су питања којима се занимао све до самог сванућа.... — Никада, ваљда, у своме ранијем животу није устао из иостеље задовољнији и расположенији, но што је то било овог јутра.... План је био смишљен... Остало је још само да се нажлшво изврши —,— —

* * * — Природа је једна велика загонетка. али оно што је у њој најзагоиетније и најтајанственије то је, нема спора. човек са својим многобројним добрим и рђавим особинама. Зап1то су једнп људи добри а други рђави; зашто од људи, који се .рађају и расту под истим приликама, једни иОстају идеали врлине и поштења а други најокорелији зликовци, — ето то су питан.а на која ни највећи светски умови нису, бар до дан.чс. прецизно одговорили. ' > Мо?кемо се ми, колико год хоћемо, ради објашњења овог загонотног нојава позивати и на Ломброзов атавиеам, и на Феријеву криминалну иервозу, и на Лагасањеву друштвену теорију,- п на саиритуалистичку слобидну вољу, па и на све могуће данашње, криминалне теорије, али ћемо, на крају крајева, ипак морати признати, да је све ово недовољно да нам објасни прави узрок злочина. Дошав до оваквог уверења бићемо приморани, можда и против воље', да слегнемо раменима и заћутимо пред уобичајеним одговорима већине злочинаца: како им је суђено да чине зла дела. :■г-т Овако је исто одговорио Милан 11... кад ,су га питали зашто је убио и опљачкао удову С.... А био је то један од најчувенијих, најинтелигентгшјих и најонаснијих београдских зликоваца у овом времену. Син доста угледних родитеља из једне варошице у Аустро-Угарској, по ирироди веома бистар и даровит, са необично јаком вољом и без икаквих нежнијих осећаја, још у своме раном детињству показивао је све знаке своје сурове и иеобуздане природе. Кад му је било 13 год. повредио је опасно ножем једног свог друга и с тога је истеран из школе. Од овог доба одао се са свим распусном и рђавом начину живота. — Узалуд је отац његов трошио грдне паре и употребљавао сва могућа средства да га направи честититим човеком. Све то ништа није иомогло. — Постепено и неосетно пео се он уз лествице порока и неваљалства док нај-

зад није стигао на крајњу тачку. Остало је још, да се са ове крајње тачке, по већ утврђеном природном закону, сурва у понор. — Ово је, у осталом. најобичнија судбина свију злочинаца. Ретки су они који је избегну. Довољно је да човек учини само једну крупнију грешку у животу, а остале ће већ доћи саме по себи. Тако је и са Милаиом било. Најурен из школе као велики убојица, одао се, после тога, ирво скитњи, за тим превари, па. онда крађи, док, најзад, није загазио и у саму крв. Јест, али ту је крај. Крв се мора платити крвљу, и то је оно о чему убица непрестано мисли у своме затвору. А страшне су : и очајне бшге ове његове, мисли, које су се увек кретале једним истим правцем и занимале једном истом ствари: Кирабурмом. Све његово усиљавање да их се отресе било је безуспепшо, и то га је доводило До очајања. Као већини злочинаца тако се и њему чинило, да не би било право кад би га осудили на смртну казну. У осталом, зар би он био један убица који ; би место смртне казпе добио два.десетогодишњу робију? А поред свега овога, ту је и номиловање. Колико се и колико њих спасло од коца овим нутем. Није, в,ал>да. ни он најгори. И најзад али на што крити : његово је да бежи а на плаетимл. је да га чувају. Нека се само укаже нрилика, п.а ће с.е он већ умети њоме кориСТИТИ — ,П* *' * — Већ је 8 дана како је 1 Владимир ухапсиобнв. осуђеника Милана Н. по делу убиства удове С.... али без икаквог ствариијег успеха. И поред врло јаких основа подозрења, окривљени је енергично порицао свако учешће у злочину. Услед овог п сам иследник поче очајавати и колебати се, и ко зна шта би ј.ош било, да хемијска анализа није утврдила: да су нађене крвне пеге на оделу Милановом биле од крви човечије, а не од закланог јагњета као што је то он тврдио. Видећи да нема куд, окривљени се, најзад, реши на признање и ради тога нарочито затражи да га изведу пред иследника једног вечера. — Ко је ма кад био иследник, или се, бар, у неколико, разуме у овим стварима, нојмиће лако са коликим је задовољством Владимир узео Милана овога пута на испит, па према томе и разумети зашто га је у кварту задржао до 12 часова у вече. — Поред злочина због кога је био притворен, убица је овом приликом, на велико изненађење иследниково, признао и многе друге ствари, које су до овог момента биле непознате. Још је веће било изненађење Владимирово кад је убица, одмах после овог признања, почео говорити о грижи савести и кајању. — Под утицајем одушевљења због добивеног признања, Владимир није ни опазио како убица намерно одуговлачи своје причање, нити се сетио да му при повратку у затвор управин појача пратњу. То је у осталом и оило она што је Милан очекипао, и због Че.а се и решио на ово признање. Згоднија ирплпка ,за бегство није му се могла јавити. И сам жандарм, који

је одређен да га одведе у Управу, био је неки новајлнја, а и по улицама неће, па сваки начин, бити света, ношто ће скоро поноћ. Дакле. ипак има наде. (даставит.е ск) КРЕНКЕБИЛ — Анатол Франс (свршегак) Цела улица Монмартра знађаше да је отац Кренкебил изашао лз затвора, и цела. улица Монмартра не иознаваше га више. Глас о његово.ј осуди беше допро до нредграђа и бурнога ћошка улице Ришер. Око подне, он примети тамо г-ђу Лауру, своју добру и верну муштерију, где се наслонила на кола малога Мартина. Она је огледала једну велику главицу купуса. Њеиа се коса према сунцу блистала као широки златни конци. И мали Мартии, велики као рукав, један прљави угурсуз, с руком на срцу, клео јој се да нема летлпег и боЉег еспапа од његова. На та.ј нризор срце се цепало Кренкебилу. Он натера евоја кола па кола малога Мартина и рече г-ђи Лау ури једним жалоеним и скрханим гласом: — То није лепо што сте ме изиеверпли. Г-ђа Лаура, ка.о што она сама иризнаваше, не беше великога порекла. Она није у отменом свету створила себи нојам о хапсанским коЛима и о Депоу. Али се може бити частан ма у каквом положају, за.р не? Сваки има частољубља, и пе воли да има икаквих воза са једним лицем које је изашло из затвора. И она зар зато и не одговори Кренкебилу што се нретварала да има гордо срце. И стари покретни пиљар, осетивши увреду заурла: — Торњај се* ор'оспијо ! Г-ђа Лаура пусти те паде она зелена главица купуса, па иодвикну: — Но, вуци се одатле, стара одртела камило! Сад изишао из за.твора и већ вређа! Да је био ладнокрвац, Кренкебил не би ништа увредио г-ђу Лауру. Он знађаше добро, да се не чини ,оно што се хоће у животу, да човек не погађа правац у животу, и да има добра света свуда. Он имађаше обичај да се нрави да не зиа шта раде код своје куће његове муштерије, и. и не презираше никога. Али он беше ван себе. Он три иута назва г-ђу Лауру ороспијом, стрвином и врткалом. Образовао се један круг љубопитљивих око г-ђа Лауре и Кренкебила, који измењах;у још више увреда исго тако гадних као и прве, и које би се још даље наставил.е, да се изненада не појави један жандарм, који је ћутао и стајао непомично, и учини да буду мирни као он. Раставише се. Али овај догађај учини те Кренкебил изгуби из памети нредграђе Мбнмартр и улицу Ришер. * * * И стари човек иђа.ше мрмл.ајући: — Извесно је то једна дроља. Шта више нема горе дрол.е од те жене. Али на дну срца, он јој није за то замерао. Он је не презираше због онога што је била. Он је