Policijski glasnik

СТРАНА 118

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 15

Противно своме тврђењу, да већина алочина нема ни директне ни индиректне везе са материјалном оскудицом, означеном у Социјилизму и криминалитету, (Турип 1883 год), он је у Социјализму и поаитивној науци (Рим 1894 год.), говорећи о уништењу узрока кримпналитета, био приморан да нризна: да је утицај економских прилика на криминалитет мпого јачи но што је он раније мислио, као и да многи људи у борби за егзистенцијом иостају злочинци. У овом истом делу, а у једном одговору на учињепе му примедбе од стране Барофала, Фери вели ово: Ако беда није једини и искључиви узрок људске дегеиерације, она је ипак један од главних. Овај Факт, бар до данас, није оспорен, нити се може осиорити. Социјализам тврди и доказује, да ће беда раденцчке класе ишчезнути са освојењем социјалног система. Очигледно је, ирема овоме, да би у новом колективном другатву нестало овог главног узрока дегенерације — беде — а са њиме би једновремено ишчезли и сви злочинци из нужде и страсти, који сачињавају 3 / 4 криминалне војске. Остали би једино урођени и дугаевно оболели здочинци, чији би се број убрзо свео на минимум под утицајем општег напретка. Третирајући питање о узроцима периодичног покрета криминалитета, и налазећи да је дејство антрополошких и физичких покрета врло слабо, скоро никакво, писац вели: — То су Фактори социјални који у највећој мери утичу на нериодично кретање криминалитета. И саме модифнкације, које опажамо у антропологаким Факторима, зависе у многоме од социјалног Фактора. За иаше питање нарочито-је важно што Фери у ове социјалне Факторе убраја и економске прилике, придајући им знатан утицај на периодично кретање криминалитета. Много јасније изразио се Фери у корист нашег питања у својој студији о Криминалитету у француској, а приликом набрајања економских прилика које имају директног утицаја на криминалитет. 11о њему, то су ове прилике: словодна размена која нредуиређује злочин против слободе, слобоОа исељавања која ослобођава земљу једног опасног дела становништва, умањење или иотауно уНидање увозних такса (царине) ко-је смањује кријумчарење, систем ирогресивне аорезе који, оптерећујући богаташе и стварне приходе, ограничава број систематских иревара, а за тим ослобођење од аорезе најнужнујих извора за живот, иредузимаи,е јавних иослова за време великих оскудица, иодизање јавних и земљорадничких кредита, сразмерно- увећање чиновничких илата, смањивање часова. рада, умножавање гавних аутова, жељезничке мреже, трамваја исаобраћајних средстава у оиште, иобољшање санитеских ирилика, установе иоацларних штедионица и аенсија за ожењене, оболеле и осакаКене раденике, — све ово спречиће, вели писац, много више но и иајбољи кривични закон злочине иротив личности н имаовине.

Из свега изложеног можемо извести овај закључак о Фери-у. И он, као и Ломброзо, приписује унутрагањи узрок злочина оргаиском принципу. к-оји ради једновремено са учесницима физичким и социјалним. Злочин је у исти мах и бијологаки и физички и социјални појав, или боље рећи : он је резултат ових трију фактора. Економске прилике, међутим, заузимају важно место међу социјаЛним Факторима. (наставиће се)

СНХДДИН од В. М. Дорошевича Иреводи Љ. Б. свршени нравиик (иаставак) [ 1 Телесне казне. Сваких пет удараца, он је хитро мењао прут, и ирелазио на другу страну. Фијук је натеривао срце на болесно нодрхтавање. Тренутци од једног удара до другог чипили су се дуги као вечност. Помоћник уиравника бројао је: — Двадесет девет... Тридесет... — Устај... Устај... Васјутив се диже и узјагаи оиет на кобилу. Очи су му биле пуне суза. Сад —• сад, ће иотећи. — Устај! Иди! — Две и ио минуте! — рече доктор који је гледао на сат. Мени се чинило да је прошло по сата. — Мједњиков Иван! Онет свучен до појаса, лсжи човек иа „кобили." Изнова Фијук, дрхтање и црвене пруге. Сада камџије. Хрусцељ одгурну нруће, узе камџију и вешто распростре бич по земљи. — Хрусцељ повали их. — Хрусцељ је узимао кавкасце за рамена, доводио их ка »кобили,« нодизао им руке и новаљивао их »на кобилу.® Ови су се тешко строиоштавали, и лежали с мрким разголићеним телом. Казна је била ,)По осуди." Хрусцељ је но погледу разумео наредбу помоћника управникова, и узео је камџију по средини. Онде, где се бич разлази у три рена. Кажњавање — „на по бича." Хрусцељ је окретао камџију, три репа су шибали ио телу, а тело је црвенело и падувало се. — Вардунов! С бледнм, нребледим лицем прилази он ка „кобили." направи неку жалосну — жалосну гримасу, трудећн се да се насмеје. — Поче да леже на »кобилу.® — Чакшире, чакшпре свуци! — Заустави га Хрусцељ. — Ако то закон наређује... Вардунов је дрхтао као прут, освртао се беспомоћно око себе, као уловљени зец, и старао се попгго пото да се насмеје, а испадало је жалосно кривљење.

Хрусцељ га шљеии лако ио врату, — Лези! Вардунов се иснружи, чврсто се хват.ајући за даску, можда, да не би јаукао. Хрусцељ ионово пусти бич по земљи. Злослут покрет. То је била казна не но осуди већ сахалинска. Све се утајало, као да нико не днше. Хрусцељ се упиљио очима у иомоћника управникова. Овај је с/гајао, прекрећући с ноге на ногу, и иогледајући час мене час доктора... И даде главом некакав зиак. Хрусцељ узе »по камџије." Чисто као да некакав огроман човек одахну у ходнпку и на дворииггу. По телу Вардупова прође дрхат. Вог зна какве је ударце очекивао тај човек и сав задрхта лаким Дрхтањем, када почегпе падати сразмерно лакгаи ударци. — Вагае високоблагородије, ваше високоблагородије. зашто ме казне? Зар је то могуће! — зачу се његов глас, но чисто ко да није његов, некако чудноват. Зар је то могуће? У дворишту међу гомилом зачу се смех. — Ачп се шерет! Навикао! — промрмља помоћиик управнпков. Бардунов се диже, снодби чакшире у руке п ненавукавши их, штуче у гомилу осуђеника. Видећи да казна овом приликом неће бити страшна, његов друг Гусјатњиков, приземљаст и мрачан мужик, леже спокојно, без гласа је подрхтавао при сваком удару, и слазећи с кобиле прогунђа: — Тек само мајали нас цео дан пи за нгга. Волови ненахрањени. — Ето, па жали гадове! — вајкао се на своје човекољубље помоћник управников. Хрусцељ хитро и вешто је купио пруће и кобилу. — А за гато се ти не облачпш? Васјутин је стајао до довратка канцеларије, као стуб, са голнм ногама. Чакшире се срозале с њега. А крупне сузе круниле су се и текле низ образе. Било је и страгано п стидно гледати тог момчића. У војсци је учинио некакав преступ, побегао, „бојећи се казне сакрио је своје порекло, 8 и назвао се скитницом Иваном Васјутином, који не зна свог порекла. — Како то, да су тебе на батине осудили ? Скитпице обично осуђују на I '/ 2 годину »принудног рада® и затим на насеље. ПВ1бу им досуђују, ако они „замршавају," не називају себе просто »скитачем незнаним,» већ се јављају под лажним нменом: сељак, с-ељак, знате, тога н тога села, а кад иошљу тамо, покаа^е се да није. Искусни скитач чини то, у нади да загребе, за време пшљања. Но нашто то овоме? — Ти си се туђим именом назвао? — Да. — Загато? Хтео си да побегнега на путу?