Policijski glasnik

БРОЈ 1 и 2

Н"оманданту ^андармерије, свима оцружним наче^лствима и Управи града Београда Чланом 8. уредбе о Формацији полицијске жандармерије од 28. јула 1884. године, и чл. 12. уредбе о Формацији окружне жандармерије, од 14. априла 1899. године, нрописана је, као састанни део одела, и жандармска значка. Но чл. 9. прописа о оделу целокупне војске српске, које је прописано ио уредби од 15. децембра 1900. год. АФБр. 10158, ову значку носе жандарми кад год су на служби. Под жандармском пак службом разуме се поред оне у кругу касарне, и свака појава њихова ван касарне, било да су придодати којој власти на службу, било да ову врше по непосредним налозима својих претпостављених у касарни, и по томе, кад год је жандарм ван своје касарне, ма по коме послу то било, он мора носити и своју жандармску значку, онако, како је прописано. И ако су пропиви о овоме јасни, ипак се догађало, да се на улици виђају многи жандарми без ове значке, и кад службено дејствују, и кад својим послом изађу из касарне. Овакво поступање не само да је противно поменутим прописима, него доноси и ту незгоду, што се на случај, да такав жандарм учини какву погрешку, односно кривицу, не може утврдити који је го учинио, те по много пута, према околностима које се стекну, искуси казну онај који није крив. Да би се горњи прописи законски одржали у снази и отклониле све незгоде, које могу да наступе отуда, што се они не врше, наређује се команданту, да свима жандармима, који се налазе у Београду, нареди, да ни један не сме изаћи из круга касарне без жандармске значке, било да тај излазак чини службено., било по своме приватном послу, нити без ове значке бити ма где и ма кад, кад је ван касарне, а начелству, опет, да ово нареди жандармима, који су на служби код њега и у округу код разних надлештава. Свако противно гхоступање жандарма треба сматрати као повреду дужности и поступати по закону. Поред овога и командант Управа и начелства^ обавесгиће органе, код којих се жандарми налазе са службом, да је ношење значке једна* законска дужност, и да их од ове не могу ни они оолободити, јер је бпвало да су поједини жандарми тражили ове повластице, па су им оне по кадшто и чињене. ПБр. 2133. — Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 24 јануара, 1905 године, у Београду.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРУЧНИ ДЕО ИСТОРИЈА ЕАЗНЕНОГ ЗАКОНИКА')

Рад на стварању казненог законика почиње од 1855 године; све дотле није било никаквих покушаја, да се изради казнени законик. Србија је дотле имала израђен само Грађански Законик, који је донет 1844 год. Кривична дела су ое стално судила по појединим законима, уредбама, указима, решењима, која су доношена само за извесно кривично дело или извесну врсту кривичних дела. Са умножавањем кривичних дела, морало се почети мислити на израду казненог законика, јер се нојединим законима, који су тада постојали, нису могли обухватити сва кривична дела, нити су судови могли лако да се нађу у тако великом броју појединих закона. Инцијатива за израду казненог законнка потекла је од самог тадашњег кнеза Александра Кара-Ђорђевића. Он је 1 .јуна 1855 год. упутио „Совету Књажевства Србоког" акт под бр. 617. у коме је изложио потребу, да се напишу закони „по којима ое нарушитељи и нритеснитељи права или имања или слободе казнити имају." Ту је потребу осетило и само »Правитељствл Србско к , те је издало низ специјалних закона кривичних, но они су се, како он даље у том акту вели, показали „недостаточни, неприродни, а по неки сасвим и несразмерно строги према општем православном поњатију о кривицама тако, да они цељ државе, коју ова при казнењу преступника има, често премашају, а поред тога повода страном изображеном свету дају, да овај у опште законе наше као варварске и противне духу столетија у коме живимо, оцењује и критизира". То су биле побуде које су га нагнале да препоручи Савету, да одмах састави једну комисију која би израдила пројекат и казненог законика и законика о поступку судском у кривичним делима, и да израђене пројекте пошље њему на расматрање и одобрење. Совет је на горњи кнежев акт одговорио својим актом од 17 јуна 1855 бр. 618. у коме је изложио своје мишљење, које је било противно кнежевом мишљењу, т. ј. да не треба одмах доносити ни казнени законик ни законик о кривичном поступку. Разлог за овакво мишљење био је тај, да не треба народ тако нагло оптерећивати многим законицима, но да у том правцу треба постепено радити према појављеним потребама. Навео је даље као разлог и тешкоћу у примени грађанског законика, на који се народ и судије привићи не могу и велико оптерећење судских и полицијоких власти грађанским иоступком тако, »да се са свију страна само .једини глас чује, да је прекомерно трудно да се не рекне немогућно по њему дејствовати. <( С тога је Савет био мишљења, да је корисније и целиоходније испитати, шта изазива ту тешкоћу при примени већ

1 ) Сви документи, по којима је израђена историја казненог законика, узети су из Државне Архиве: Државни Савет за 1855, 56, 57, 58, 59, и 60 годину.

СТРАНА 5

изданих законика, »да л' њина нејасност и нецелиоходност, да л' невештина судејских власти, да л' ненриуготовљеност народа нашег за оволике и оваке Формалности смета®, и да према томе правитељству треба дати времена да једну по једну од тих тешкоћа уклања. Грађански законик, вели Савет, изазвале оу саме потребе народа, предмети и збића његова оу свакидашња, да их сваки и приватни и судија познаје, што важи и за грађански поступак, »но за кривични законик и посгупак Совет не увиђа никакве нотребе." Према појављеним потребама, вели Савет, »праленије« је издавало поједине законе кривичне, што ће и у будуће радити »и ова се струка законодатељства врло срећно код нас практицира, нит' има тужбе од власги, нит' од народа, да незнају шта им чинити надлежи.« И ово је сасвим природно. »Наш је народ још у стању патријархалном. к Злочинства која се догађају колико су ретка толико су проста. »Редка се лагано а проста просто и суде и попоправљају и предупређују и казне. к Даља резоновања Савета у поменутом акту доносимо у целини због своје интересантности. Он даље вели: в не би дакле добро било итати с подмирењем онога, чега се потреба не појављује. Човек добар не потребује закона. Закон је производ нужде за предунређивање зла и само се пише за оне који су зли. Закон је подобан лекарству, а лекарство здрав не узима већ болестан. Наш народ у овом смотрењу тако је добар и тако је здрав, како можда ниједан у Европи. Нит му треба дакле много лекарства, ни много поправљања, на против треба га предохрањавати од многих закона из којих би он множество родова злочинства тек могао учити. Даље сваки народ има свој морал, своје обичаје и по томе сваки треба да има свој правац за правила свог дружественог живота. У једном народу појавило се ово или оно злочинство, унравитељи народни положили су сходна правила и предупређењу њиховом, данас једног, сутра другог. Скуп оваких правила тек сачинио је законик, и онај, који је имао потребу по истом судити или судити се, имао је добро извикнути законик своје земље. Отуда толика разлика међу разним законима. Рађа се питање, какав ће се да напише код нао завоник. Ако ли ће ое написати стран, пита се да ли ће бити сходан нашем народу. Ако ће се написати домаћи, тај је немогућан, почем се нису показали толики случајеви, нити су написани толики закони, да би законик читав саставити могли. Писање дакле законика кривичног и по делу кривични судејоког поступка било би подобно употребљењу незрелог и тек започетог плода. И по томе као што је наш народ још у стању непоквареном, тако ће боље бити у овоме и одржавати га, руководећи га досадашњим мерама и добру његовоме и не производити у њему потребе, које он сам не осећа. К предупређењу, исправљању и кажњењу мањих и већих у земљи појавивших се преступлеаија, правленије се наше повремено постарело о сходним законима, међу којима могуће је да има гдекојих оштријих, него што је праведно. Такав би се могао на-