Policijski glasnik

БРОЈ 10 и 11

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 83

по којима казна по закону не може бити већа од три дана затвора, односно тридесет динара, одмах су извршне; а иротиву осталих иресуда или реихења. о истуиима имају ираво стране жалити се надлежном Првостепеном Суду, који ће пресуду или решење оснажити, уништити или преиначити.« По овој законској одредби једни су судови расматрали у опште све пресуде полицијских власти, донете у опште гго свима иступним делима; други су се упуштали у расматрање само оних пресуда, које су донете само по иступним делима из III части казн, зак. ; трећи су расматрали и оне одлуке, које су засноване на одредбама кривичног и кога специјалног закона и т д. Ово је побудило господина Министра Унутрашњих дела, те је преко господииа Министра Правде изнео ово питање о надлежности раоматрање одлука тжициј. власти пред општу седницу Касационог Суда, ради начелне расправе. Касациони суд у својој оиштој седници од 24. априла пр. год. Бр. 3366 донео је одлуку: да је Првостепени суд, по изјављеној жалби првог интерееованог лица надлежан само да расматра, оснажава, преиначава или уништава нресуде или решења општиноких или полицијских власти, изречених но III. части казненог законика, а претпостављене административне власти да су остале и даље надлежне за расматрање пресуда или решења општинских или поцијских власти, донетих по коме специјалном закону или по специјалном и казненом законику уједно. Но ни ова одлука опште седнице није отклонила све нес.угласице, као што сведочи следећи пример: По захтеву Д. Т. као сопственика, кварт палилулски решењем својим од 15. пр. м-ца Бр. 1659 наложио је С. Д., да се у року од три дана исели из закупног стана, иначе ће бити силом исељеи и кажњен. На ово решење Д. је изјавио жалбу Нрвостеиеном Суду за вар. Београд, но суд се по њој није хтео ни упуштати у расматрање односних акта и ожалбеног решења, већ је актом својим од 26. пр. м-ца Бр. 5376 вратио предмет нерасмотрен с мотивацијом: да дотично решење не подлежи расматрању суда. Кварт је онда послао акте овога предмета Управи града Београда, а она их је 3. тек. м-ца иод Бр. 7960 поново послала суду, налазећи да је према измењеном § §. 15. и 16. полиц. уредбе и одлуци опште седнице Касационог Суда од 24. априла пр. год. Бр. 3366, за њихово расматрање он надлежан. Но суд се са решењем својим од 5. тек. м-ца Бр. 6859 опет огласио за иенадлежног, јер се, дотичним квартовим решењем не изриче никаква казна, но тек, вели када се онај, коме се наређује да се исели, не би иселио, па би га власт за то казнила, суд би био надлежан да пресуду расмотри. Уирава гр. Београда није усвојила овакво схватање суда, већ је се гштањем својим од 7. тек. м-ца Бр. 8479 обратила се Касационом Суду с молбом, да реши: ко

је у (5вом случају надлежан за расматрање одлуке, да ли Првостепени Суд, како Управа тврди, или Унрава гр. Београда, како суд наводи? У прилог свога решења: да је за расматрање оваквих одлука надлежап Првостепени Суд, а не предпостављена административиа власт — навелаје у томе писму ове разлоге: 1. Што је према измењеним §§ 15. и 16. пол. уредбе за расматрање свију пресуда или решења о истунима, донесеним по крив. законику, по којима је казна по закону већа од три дана затвора односно тридесет динара, — надлежан првостепени суд. Ова је надлежност још боље објашњена и прецизирана одлуком опште оеднице Касационог Суда од 24. аирила пр. год. Бр. 3366, чија прва тачка гласи: »1. да је првостепени суд, по изјављеној жалби интересованих лица, надлежан само да расматра, оснажава, уништава и преиначава пресуде и решењ а општинских и полициских влаоти, изречених по истуаним делима из III части казн. закона. Квартовно решење Бр. 1749 засновано је на § 356. в. казн. закона, који предвиђа казну већу од три дана затвора, те је према напред наведеном за његово расматрање надлежан Првосгепени Суд. 2. П1то на надлежност расматрања тога решења не може имати ни у колико утицаја то, што њиме није изречена казна, већ је само извесном лицу наложено да нешто учини, па тек ако то не учини, да ће бити кажњен, јер ово није једини случај из III части крив. законика, где се за кажњивост тражи претходна опомена, па тек ако се не поступи по тој опомени следује казна, као што је сдучај код тач. 8. и 9. § 329. и т. 2. и 3. § 360. казн. закона, где је казна такође условна и зависи од испуњења или неиспуњења законских наређења власти. Када би се усвојило гледиште Прв. Суда за варош Београд: да је суд надлежан за расматрање само оних одлука из III части казн. закона, по којима се налаже казна, онда по томе логично судећи суд не би био надлежан пи за расматрање у опште свију решења, јер се њима никад не изричу казне већ само пресудама. 3. Што би то била једна аномалија, када би разне власти расматрале одлуке засноване на једном иотом законском пропису. Куда би то водило, када би нпр. у овом случају Уирава примила надлежност и одобрила квартовно решење, па се дотични по истоме у остављеноме року не би иселио, већ га власт силом избацила из стана и казнила, а суд по његовој жалби на ову казну био другог гледишта па пресуду ноништио, а тим самим и цео рад по овом предмету ?.... Не би ли у овом случају дотични имао право да тужи полицијске чиновнике суду и тражи накнаду штете. 4. Да је за расматрање свиЈу одлука из III части казн. закона. надлежан суд јасно је и по самој намери законодавца, када је учинио ову измену у §§15. и 16. пол. уредбе. Иреносећи надлежност за расматрање одлука из III чаоти казн. зазакона са административних на судске власти, законодавац је хтео да колегијалним расматрањем и судском незави-

сношћу што боље заштити правне и материјалне интересе појединаца, а у наредбама, односно решењима, као што.је ово квартовно, може лежати куд и камо већи интерес, но у максималној казни од три дана затвора или 25 динара новчано, која би имала да следује после неизвршења таквих решења. Касациони Суд у седници овојој од 11. тек. м-ца Бр. 2719 уважио је Управине разлоге и огласио Прв. суд за варош Београд као надлежан за расматрање квартовног решења, па му је послао цео предмет са следећим писмом: »Касациони суд је расмотрио акте по предмету сукоба Управе гр. Београда, са тим судом по окривљењу С. Д. због дела из § 356. в. казн. зак., па је нашао да је за расматрање овог окривљења надлежан тај суд. Јер по §§ 15. и 16. закона од 17. јануара 1904. год. о изменама и допунама у полициској уредби од 18. маја 1850. г. и по одлуци опште седнице Касационог Суда од 24. априла 1904. год. Бр. 3366. првосгепени судови су надлежии да расматрају, оснажују, уништавају и преиначавају све одлуке које нису извршне, а које су донете по истуиним делима из III части крив. закона, где долази и одлука Управе гр. Београда (односпо кварта палилулског) од 15. Фебруара 1905. год. Бр. 1649, којом се окривљеном наређује да се у року од три дана исели из стана Д. Т. а пошто је донета на основу § 356. в. казн. закона, у коме се предвиђа једно од иступних дела из III части казн. зак. Са тога Касациони суд на основу § 41. крив. суд. пост. шаље томе суду као надлежном све акте овог окривљења с препоруком да по овоме поотупи даље по закону.® Овим је дефитивно раоирављено питање, да су првоотепени оудови надлежни за раоматрање у опште свију одлука из III части крив. закона (сем оних које оу одмах извршне), па ма какве природе оне биле. ж. А. Л.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ЧУДНОВАТ Д|УШНЕТ из доживљаја Шердока Ходмса А. Конан Дојл Био је несносан дан у августу месецу. Бекеровом улицом опекло јс сунце, а зраци му бљеште од жутих зидова кућних, да ое не може гледати на улицу. Ја и Шерлок Холмс седесмо раскомоћени у својој соби и претресасмо стару тему о његовој моћи посматрања и опажања. Најзад ће ме Шерлок упитати: — Јесили приметио, Ватсоне, у новинама мали чланчић који се оноси на чудновату садржину пакета, који је послат поштом госпођици Сузани Кушинг, у Крос Стрит, Кројдон? — Не, ништа нисам приметио. ■—• Ах, мора бити да си превидео. Додај ми новине. Ево га одмах носле фи-