Policijski glasnik

СТРАНА 82

ПОЛИЦИЈКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 10 и 11

каФе. Истрагу ове кријумчарске кривице учинилаје царинарница на Јавору, па за тим иредмет послала на решење царинарници београдској, која је нашла, да је кривица иотпуно утврђена, па је решењем од 13. априла 1904. године № 5555 осудила М. А., на казну од 2167-05 динара. По жалби осуђеног, ово решење царинарнице београдске као правилно и на закону основано, оснажио је и Министар Финансија решењем од 7. јула 1904. год. ЦЛ» 8937. Противу овога решења изјављена је жалба Државном Савету, који је, и не улазећи у оцену питања о кривици жалитељевој, нашао, да ожалбено решење не одговара закону, јер је ислеђење ове кривице вршила, па и осудно решење донела ненадлежна царинска власт. в Из тога, што чл. 11. закона о државној трошарини нрописује, да за кривице, по том закону, важе одредбе закона о царинском устројству, не може се изводити надлежност царинарница, да извиђају и суде све кривице, које се односе на предмете страног порекла и које се нри самом увозу догоде и констатују, иначе су за то надлежна пореска одељења (чл. 12. закона и § 85. правила за извршење закона о трогаарини). У овом случају кад спорна каФа, за коју се тврди да је нађена у промету без плаћеие трошарине, није ухваћена ни при увозу, а ни у нограничном рејону царинарнице, који но чј1. 219. царинског закона износи 10 километара, онда је за извиђај и осуду ове кривице било надлежно пореско одељење среза ариљског, а не царинарница. Према томе и решење Министрово не одговара закону, јер је њимеодобрено решење донесено од стране ненадлежне власти«. Ово саветско посматрање усвојио је и Министар Финансија.

Један случај неумесне примене § 704, грађ. закона. Алит бег X. Беговић и брат му Мустава имали су у Нишу један заједнички плац, на коме постоји једна двоспратна зграда од слабог магеријала. На доњем спрату је пекарница, а горе стан. По поравнању, закљученом пред судом нишким, Алит бег је свој део овог имања задужио код Н. Н., адвоката, са 2400 дин., заједно са интересом 12°| 0 годишње и одобрио интабулацију. За наплату овог дуга, полицијска власт, 19. маја 1901. године, изложила јавној продаји део имања Алит беговог, и исти је уступљен Харламгшју Костићу, пекару, за 4220 динара. Другу половину, која је својина Мустава бега, његов пуномоћник Амет бег Хасан Беговић издао је под трогодишњи закуп Јањи Цимопулосу, пекару, за 600 динара годишње; а био је овлашћен и од стране Алит бега, да му и његов део изда под закун, но како је Алит бег ускоро умро, није могао место њега уговор потврдити. Харлампије Костић, кад је добио од суда тапију на купљени део имања, обра-

тио је се полицијској власти, и тражио, да му се купљено имање уступи на уживање. Поводом тог тражења, решењем начелства нишког од 3. јануара 1902. год. Бр. 143 заснованог на § 466 б. грађ. суд. пост., које је одобрио и Министар унутрашњих дела с позивом на § 704. грађ. закона и § 493. грађ. суд. поступка, наређено је закупцу Јањи Цимопулосу, да се, у року од 7 дана, исели из пекарнипе, како би се иста могла уступити купцу једног дела, Харлампију. По изјављеној жалби, Државни Савет одлуком својом од 14. јуна 1902. године Бр. 2315, поништио је решење Министрово, са ових разлога: Оспорено имање својина је купца Харлампија Костића и његовог смесничара Мустава бега Алит Беговића, и за сада се налази у правној државини Јање Цимопулоса, који је узео половину смесничара Мустафа бега под закуп до краја 1903. године. Заједничко уживање тога имања даје се постићи споразумом смесничара. Једна страна нема правада присвоји целокупно уживање и тиме другу страну лиши њеног права; јер се у овако заједничком, или смешаном одношају, морају поштовати узајамна права оба смесничара у смислу § 32. у вези са § 515. грађанског закона. Неоспорно је, да купац Харлампије Костић има права да прими на уживање своју половину; али је исто тако непобитно и то, да смесничар Мустава бег има равномерно право на свој део. Следствено томе, пошто је овај потоњи дао своје право у закуп Јањи Цимопулосу, стоји у односу савесног држаоца исти Јања, и не може се за сада истиснути из имања. На овај случај не може се применити одредба § 704. грађанског закона о престапку закупа услед нродаје; јер овде није продат део МуотаФа бега, него она друга половина, на коју полаже право Харлампије Костмћ. Мешање закупца Јање Цимопулоса не мења ствар, јер и без њега настаје тешкоћа кад се смесничари не слажу у уживању предмета, на који имају подједнако право. У том смислу, безначајно је питање о важности и времену уговора закупа, јер иза закупца стоји смесничар МустаФа бег, који оепорава Харлампију Костићу целокупно уживање. За регулисање њихових одношаја, потребан је, као што је напред речено, споразум; а кад тога нема, онда се мора прибећи примени § 499. у вези са § 863. грађанског закона, т. ј., да се пред избраним судом ствар процени, па ће је један од смесничара задржати а другог исплатити, ако се у томе сложе; а ако се на то не би сложили, онда су дужни да продаду ствар другоме и поделе новац. Док се овим путем ова ствар не расправи, купац Харлампије Костић само је титуларни сопственик и има право на свој део прихода од закупа, који му се приход и не оспорава; а Фактички је држалац закупац Јања Цимопулос, који се на имању затекао.

По наведеном Министар унутрашњих дела није могао уводити Харлампија Костића у господарство заједничког имања, на штету његовог смесничара — односно закунца — него је требало обе стране упутити суду, у смислу горе наведеног законског прописа. Један слунај неумесне примене 8 8. закона о експропрнјацкји. Ради регулације варошице Лесковца заузето је путем експропријације имање Гавре и Наће браће Николића, из Лесковца. Комисија, која је изврпшла нроцену овог имања, нашла је, да један квадратни метар овог имања вреди 2 динара, с тим, да се и један мали део тога имања, који преостаје, и на коме је једна кућица, уступи по тој процени, оходно § 8. закона о експропријацији, суседу, иошто је исто на сметњи његовом имању, јер му затвара излаз на нову улицу. Ову процену одобрио је и Министар грађевина, на основу § 22. закона о изменама и допунама у закону о експропријацији, пошто је у свему поступљено по закону. По изјављеној жалби, Државни Савет нашао је, да решење Министрово не одговара закону, са ових разлога: Кад се из инжињерске скице види, да извесан део плаца жалиоца са кућом остаје ван екснроиријационе линије, онда одређена комисија за процену експроприсаног имања није имала ослонца у закону, да одлучује о придодатку овог имања суседу, под теретом исплате процене вредности. У расправу овог гштања, комисија није могла улазити, једно с тога, што је она за то ненадлежна, према § 8. закона о експропријацији, већ општина; а друго, што се из ситуационог инжињерског плана види, да се заосталим имањем жалиоца не чини сметња имању суседа, и не затвара излаз на ново просечену улицу. за који он има простора од 12 метара, те и нема места примени поменутог § 8. закона о експропријацији. Ово саветско посматрање усвојио је и Министар грађевина. м. В.

Првостепени судови надлежни су за расматрање свију одлука из III. части кривинног закона, изузев оне које су ло самом закону одмах нзвршне. Одмах по ступању у живот прошлогодишњих измена и допуна у закону о Полицијској Уредби од 18. маја 1850. год. појавило се у практици много случајева неједнаког тумачења нових законских одредаба, особито у погледу надлежности за расматрање одлука нолицијских власти, донетих по разним иступним делима. Ова разлика и неједнака тумачења потекла су отуда, што измењени §§ 15. и 16. пол. уредбе нису довољно прецизирани. Први став ових §§-а, који говори о надлежносги, гласи овако: »Пресуде ио иступним делима, донесене ао оним одребама кривичног а закоиа,