Policijski glasnik

СТРАНА 262

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 27

предати одређеном стараоцу, решењем од 12. априла 1904. године Бр. 3266. упутио на парницу само Ј., а о томе известио повериоце, ликвидаторе и Ж. По жалби интересованих, Управа града Београда примедбама од 21. маја 1904. године Бр. 17485. поништила је то решење, налазећи, да нема места примени § 466. грађанског судског поступка и на основу § 391. истог поступка наредила извршење, са ових разлога: а) што се види из Уговора од 16. марта 1899. године, као јавне исправе, закљученог између А. К. и I. Краљ. Срп. повлашћеног индустријског предузаћа за прераду кудеље и памука у ликвидацији, да су шатори својина именованог друштва у ликвидацији. б.) што су Б., Др. Н. и Л., као повериоци тога друштва, поднели судока поравнања, која по § § 145. и 146. грађанског судског поступка имају снагу извршне судске пресуде; в.) што би одуговлачење извршења штетно било за повериоце, јер би еспап, због другог стајања, пропадао и губио вредност; и г.) што Ј. остаје право да тражи накнаду штете од Браће М. На основу оваких примедаба, кварт савамалски, по решењу од 5. јуна 1904. године Бр. 4578, одлучио је, да се приступи извршењу поравнања, које је одобрила Управа града Београда, а решење њено Министар Унутрашњих дела. Сва ова радња противна је јасној одредби § 466. грађанског судског поступка, јер чим се појавило спорно питање о својини, и ствари се налазе у државини не дужника, него треких лица, који полажу право својине, — извршна власт дужна је била да застане са извршењем и да повериоце и Ј. упути на спор. Овде није било места примени § 491. поменутог поступка, јер се ствари нису налазиле у државини дужног друштва, да би их власт могла од њега одузети и предати повериоцима, него се налазиле у државини трећих лица, која нису вољна да их издаду, у коме случају извршна власт, по § 492. грађанског судског поступка, извешћује иовериоце. Уговор закључен између А. К. и I. Краљ. Срп. повлашћеног друштва у ликвидацији, и кад би у целини био јавна исправа (јер је његов додатак од 19. маја 1899 године приватна исправа) није онаква исправа, којом би апсолутно утврђено било право својине именованог друштва у ликвидацији, нити је извршна власт надлежна, да то.оцењује. Такав уговор може само бити употребљен као доказ у спору, а пресуда судска има да утврди, да ли оспорени шатори принадају I. Краљ. Срп. повлашћеном друштву за прераду кудеље и памука у ликвидацији, да би се за тим могли узети у извршење и дати повериоцима. Поравнања, донета по § 146. грађанског судског поступка, имају снагу извршне пресуде, али само за оне парничаре који су их закључили, а не везују трећа лица, која нису у њима учествовала. Ако шатори стајањем могу бити оштећени, онима којих се тиче, стоји на вољи,

да се користе одредбом § 407. грађанског судског поступка, о чему само суд одлучује. На послетку, кад Ј. полаже право својине на шаторе по куповини од Браће М. не може му се забранити да спор о томе води (а такав спор код судова и постоји), нити се извршна власт позвала на закон, ио коме га упућује на спор за накнаду штете од М. м. В.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I. Суд општине лесковачке у срезу зајечарском, актом својим од 10. маја ове год. Бр. 524., пита: »У месецу марту ове године, у овој општини, вршила је дужност општинских часника привЈземена управа, пошто су председник и кметови дали оставку и од дужности разрешени. На дан 20. марта ове год. вршен је избор општинских часника и изабрани су какО председник тако и кметови, и како против избора није било жалбе, то је у смислу чл. 170. и 171. зак. о општинама избор њихов остао пуноважан, њих је требало позвати и увести удужност, а привремену управу разрешити. Ну, заступник председника привремене општинске управе није хтео да уведе новоизабране часнаке у дужност, јер би тада привремена управа изгубила право на месечну плату по чл. 120. закона о општинама, него је и преко тога задржао стару — привремену — управу докле год није напунила на положају месец дана, ма да је начелник срески актом својим од 29. марта Бр. 6126, био наредио, да се нови оиштински часници одмах уведу у дужност. Сада ова бивша привремена управа тражи, да јој се за месец март исплати из касе једномесечна илата, пошто је дужт-; ност примила 1., а разрешена 31. истог месеца. Одбор општински не признаје јој право на плату и неће да исплати, наводећи да ова привремена управа није морала остати на дужности и после 20. март,а, : као дана избора нових часника, и да јој; по томе, за ово самовласно бављење на положају општ. часника не припада плата. Да би суд правилно привео крају ово гштање, он моли за обавештење : да ли је привремена управа могла по својој вољи да се задржава на положају и после наредбе надзорне власти само да стекне ираво на плату, или је тим својим поступком повредила закон — управо да ли јој треба издати плату за месец март или не ? с< — На ово питање одговарамо : Као што се из изложеног питања види: привремена управа није дошла наоилним и незаконитим путем, него је тај положај заузела по сили закона и редовно уведена у дужност 1. марта. Како је избор нових чланова био тек 20. марта и како су гласачи иротив овога

избора имали праважалбе, то је овауправа и без своје воље морала остати на положају све до 27-ог иотог месеца. Како је жалба могла бити дата и последњег дана преко поште по чл. 172. закона о општинама о чему иривремена управа није могла бити извештена онога дана, то је она имала разлога да сачека дан два на долазак жалбе, што би пало на дан 29-ог марта. Тога дана она је већ могла знати: има ли жалбе или не, али како је она руковала актима и имовином општинском, коју је морала уредно предати, и зашта јој је требало такође 2—3 дана, онда ое не може узети, да је она остала и преко рока, који је одиста био потребан за бављење њено на положају, и према томе, а у смислу чл. 120. зак. не може јој се порећи право на плату. Међутим, како се види да је одбор по овоме доносио и своју одлуку, то је за правилну расправу овога питања потребно да се она саопшти члановима привремене управе, како би могли употребити правна средства, те да се ова одлука поништи, ако би надлежне власти биле истога мишљења, које и уредништво има по овоме питању. II. Д. М. писар општински пита: У чл. 181. закона о општинама стоји, да ће председници, кметови, одборници и њихови заменици, које затекне овај закон кад ступи у живот, остати и даље све до прве недеље по Св. Николи 1905. год. када ће се извршити нови избори у свима општинама. Изменом и допуном овога закона од 3. децембра 1904. год. а имено одредбом чл. 132. прописано је, да председници општ. судова, кметови и одборници остају на својим положајима, у смислу чл. 101. две године. У многим општинама па и у мојој, истиче рок служења председнику, кметовима и одборницима сад у ју-ну месецу ове године. Ако би се узело, да ће се по Св. Николи. вршити општи избори у свима општинама, као што иаређује чл. 181., онда не би било разлога сада бирати ново часништво, јер би оно старо имало да остане до половине децембра. Али, како чл. 122., с обзиром на чл. 101. закона одређује рок од две године, то настаје иитање: важи ли чл. 181. иза онб општинске часнике, којима по чл. 101. истиче рок служења много ире прве недеље по Св. Николи, или ће се за њих наредити избори у смислу чл. 101. и 122. о року, кад им служење истекне?" — На ово питање одговарамо: Уводећи у живот Устав од 5. јуна 1903. год. законодавац је вршио и закон о опшгинама од 21. марта 1902 године, у коме је била одредба чл. 181. без године 1905. и другога става његовог, те би се, тако, нози избори имали вршити прве недеље по Св. Николи 1903. год. Налазећи, да би овај рок, због прилика које су онда биле, био кратак, законо-