Policijski glasnik

СТРАНА 442

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 47

§ 70. закона о чиновницима грађанског реда, стави у пенсију, која му по годинама службе припада. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 21. новембра 1905. г. уБеограду.

Указом Његовога Величанства Краља Петра I., на предлог Министра унутрашњих дела, решено је: да се д-р. Драгутину Вељковићу, лекару среза ражањског уважи оставка, коју је поднео на државну службу. да се д-р. Миши Михаиловићу, лекару среза посаво-тамнавског уважи оставка, коју је поднео на државну службу. Из канцеларије Министарства унутрашњихдела, 21. новембра 1905. г. уБеограду.

Указом Његовога Величанства Краља Петра I., на предлог Министра унутрашњих дела, а по саслушању Министарског Савета, решено је да се: да се Живојин Пандуровић, начелник четврте класе окр. тогшичког, на основу §. 76. закона о чиновницима грађанског реда, -—■ отпусти из државне службе. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 21. новембра 1905. г. у Београду

СТРУЧНИ ДЕО

ЈЕДНА ПОГРЕШНА НАД1ЕЖН0СТ

(СВРШЕТАКЈ Међутим за законе, донесене пре Устава, вреди одредба чл. 202. који вели: „Од дана кад се овај Устав обнародује губи важност устав од 6. априла 1901. године, као и сви закони и наредбе у колико би билв аротивне овом Уставу к . У овом случају власти, позване да законе раније од Устава донесене примењују, имају да пазе да ли они, било у целини било делимично, нису Уставу противни, па да их у толико не примене. Та дужност неоспорно на њима лежи, према цитираном члану Устава. Из овога би излазило да су законске одредбе о надлежности полициске власти да суди иступна дела као и да врши принудне наплате изгубиле своју важност. Ипак, по нашем мишњењу, није тако, бар у колико је реч о овој последњој надлежносги полиције. Када Устав, у чл. 202., вели да закони, њему противни, престају вредети, он сигурно мисли на такве случајеве који су самим Уставом предвиђени и регулисани, тако да, и када ти закони изгубе своју оилу, постојаће опет један закон — уставни закон — који ће дотично питање расправљати. У опште, укидање закона који се са Уставом не слажу не ствара ту никакве тешкоће. На пример, пре устава и политичке кривице могле су бити кажњене смрћу. Долази устав који, за ту врсту дела, забрањује смртну казну. Аброгација ранијега закона неће шазвати никакве неприлике.

Али дшс!, ако би, укидањем закона, од Устава ранијега, постала у законодавству празнина које апсолутно бити не може? На пр. по закону, за извесне спорове, грађанске или кривичне, надлежан је неки суд који се састоји само из једног судије. Донесе се иови устав који категорички наређује да, у сваком суду, мора бити најмање три судије, и по чијим прелазним наређењима, сви ранији закони, који са њим не би били сагласни, престају вредети. Ако се та одредба прелазних наређења примени и на оне судове са по једним судијом, онда, одмах по ступању новога устава у живот, ти судови престају Функционисати. Али тада настаје ово питање: па коме ће се дати у будуће на суђење спорови који су били у надлежности тих укинутих јурисдикција док се нови закон, Уставу саобразан, не донесе? Остало би, да, у одсуству законодавних наређења, не би било надлежне власти за суђење тих спорова. Овакав резултат не би, свакако, био у сагласности са интенцијама уставотворцн. Устав укида законе, пре њега донесене, који би му били противни, зато што ти закони нису додри, и што зна, да ће, после тога укидања, важити бољи закон, а то је он, устав. Таква прелазна наређења мотивисана су, дакле, жељом за нааретком у друштву. Али, ако би се прелазно наређење применило и у случајима сличним оном који смо мало час горе изнели, тада не само да не бисмо дошли до бољега законодавства, до напретка, већ би нас то одвело горем стању него оно које је било за владе старога закона, онога од устава ранијега, одвело би нас томе, да би нам, за дотичне правне односе, недостајао сваки закон. А то, ваљда, није била намера уставотворца. У таквом олучају и он не би оклевао да примену прелазнога наређења одложи, док се нови закон не донесе. Од два зла изабрао би оно које је несумњиво мање, и то много мање: бољи је и р^ав закон него никакав. Овај избор са свим би се слагао са духом прелазнога наређења: она циљају напретку а не назатчу, а аплицирање тога наређења, у случају који ми овде предвиђамо, било би, према стању које је дотле владало, не напредак него повратак ка горему. Према овим објашњењима, полициска власт, и после чл. 202. Устава од 5. јуна 1903. год., остаје надлежна за ивршење одлука судских, као и за инциденте те процедуре. Ако бисмо прелазно наређење, у вези са чл. 146. Устава, и овде применили, онда бисмо имали овакав резултат : не би било органа власти надлежних за извршење одлука судских. Ако полиција није компетентна, онда ко је? Судска власт, — али који органи њени, пошто их више има ? Ако бисмо казали да би био надлежан првостепени суд, онда настаје питање, да ли би он вршио принудне наплате колегијално или би то била дужноот једног самог судије и кога? Као што видимо, полиција задржава надлежност код принудних наплата и после доношења Устава, и задржаће је све дотле док се не донесе нови закон, са чл. 146. Устава у складу, који ће са ад-

министративних органа егзекутивна извршења пренети на органе судске власти, било на једне од ових који сада постоје било на. неке новокрејиране. Што се тиче суђења иступних дела, ту ствар друкчије стоји. Од дана када је Устав од 5. јуна 1903. год. ступио у живот до изменаидопуна полициске уредбе од 17. јануара 1904., сасвим се је могло дискутовати да ли је полиција била надлежна да суди иступне кривице. Јер чл. 202. Устава који је укинуо ове законе њему, Уставу противне, могао се је, у том међувремену, применити и на прописе полициске уредбе који су стављали у надлежност једне административне власти суђење иступа, посао из круга послова власти судске. Аброгација тих прописа, у означеном међувремену, ниј,е као у случају о коме смо горе дискутовали, могла одвести томе резултату: да, за суђење иступних кривица, не буде надлежне власти; није могла одвести просто зато што, осим полиције, имамо, за суђење те врсте кривица, као надлежан још и суд општински. На тај начин, од 5. јуна 1903. до 17. јануара 1904. иступе бн судили били само судови општински, чије би одлуке, као и у грађанским стварима, потпадале под коитролу суда првостепенога. Али, после закона од 17. јануара 1904., солуција је сасвим друга. Ако се узме да су законске одредбе о надлежности полициске власти за суђење иступа биле престале важити по сили чл. 202. Устава, њих је повратио у живот закон од 17. јануара 1904., који, мењајући и допуњујући §§ 15. и 16. уредбе полициоке, понова изречно ставља тај посао у агрибуције власти полициске. И пошто, као што смо горе објаснили, закон, познији од Устава, иде пре овога, за случај да се са њим не слаже, то се закону од 17, јануара 1904. има дати важност, и ако је у противности са чл. 146. у вези са чл. 202. Устава.. (Јшс1, најзад, за надлежност полиције да, као административна власт, ислеђује преступе и злочине, послове, без сумње, судске природе? Ти прописи, на основу објашњења која смо дали код питања: да ли полиција може, и носле Устава, извршивати одлуке грађаноких судова, остају у снази, јер не бисмо, ако бисмо их укинули, имали органа надлежних за ислеђивање преступних и злочиних дела. Истражне судије још установљене нису, а судовима се тај посао дати не може, јер је власт која суди одвојена од власги која истражује. Оне су обе из категорије судске власти, али њих не врше, а у интересу бољега правосуђа, исти органи. Напослетку, ако бисмо решили да је тај посао, на основу Устава, прешао на судове, остајала би још једна маса нерегулисаних питања, питања за која је законодавац једино надлежан. Извршна власт је ту некомпетентна. Живојин М. Пери*.