Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 50

којв Јв падлежан суд, да одмах оатужуЈу надлежном арвостеаеном суду. 0 свакој таквој кривици и у свакоме случају, одмах &е и мене известити. Избори морају бити аотауно слободни, без икаквог незаконитог утицаја државних и оаштинских органа, и морају се извршити на■јстроже ао за кону. Окружни и срески начелници, контролисаће извршење ове наредбе, и учиниће све гито им оужност ма лаже: да се сви прописи закона о општинама, који се односе на избор општинских часника, благовремено најтауније и наЈстроже изврше. У противном случају, они Ке ми лично бити одговорни за свако лабаво, немарно и неблаговремено извршење овога аосла, у колико год то зависи од њих и од њихова надзора.

Овај распис начелство Ке саопштити, надлежним путем, свима аолицијским органима и свима оаштинским судовима у своме округу у најкраћем могућем року. ПБр. 30672. 7. децембра 1905 год. Београд. Ми>истар уиутрашњих дела, Ив. Пави^евиЂ с. г.

СТРУЧНИ ДЕО

СЕДМИ МЕЂУНАРОДНИ КОНГРЕС ЗА КАЗНЕНЕ ЗАВОДЕ (нАСТАВАК) Израз аревара први пут се налази у француском закону од 19 н 22јула 1791. Чл. 35 одељак 2 гога закона казнио је »оне који би долозно илн помоКу лажних имена или лажних предузећа, или помоћу лажног кредига, или уображених нада или страха, злоупотребили лаковерност каквог лица и тиме дограбилн целу или само део туђе имовине 1 '.... По овом законуједакле било довољно за посгојање иреваре, да иеко долозно злоупотреби лаковерност другога V циљу да измами имовину дру.^ога. Нејасност речи долозно довела је до озбиљних злоупотреба н отворила је врата многим жа.лбама, јер је стварана забуна између грађанског и кривичног долуса.. Сос1е репа1 од 1810донео је другу деФиницију преваре, у којој је избачена реч долозно и на тај начин отклоњеиа је и забуна. Чл. 405данас гласи: »Сваки који би, било употребом лажних имена или лажних ■ својстава, било употребљујући обманљиве поступке у намери да неког увери у постојање лажних предузећа, уображеног уплива или кредита, или да створи наду или страх у какав успех, несрећан случај или ма у какав други уображен дога^ај, — учинио да му ко преда или изда новац, иокретност илп облигације, наредбе, менице, признанице, квите или разрешнице, и који би, једним од ових срестава, измамио или би покушао измамити целу или део туђе имовине, казниће се затвором од једне до пет година и новчаном казном од 50 до 3000 динара. По чл. 496. белгијског казненог законика од 1867 који је врло сличан Француском, извршио је превару »онај који, у намери да присвоји туђу ствар, учинп да му ко нреда или изда новац, покретност, облигације, признанице, разрешнице, било употребом лажпих имена или лажних својстава, било употребом обманљивих поступака да неког тиме увери у постојање лажних предузећа, уображеног уплива или кредита, или да створи наду или страх у какав успех, несрећан случај илн ма у какав други уображен догађај, или да на који други начин злоупотреби поверен.е или лаковерност "

Аустријски казнени законик од 1852 у § 197 наређује: „ко лукавим представљањима или радњама доведе другог у заблуду, услед које неко, било то држава, општина или друго које лице, треба да претрпи гатету у својој имовини или другим иравима; или ко се у ово;ј намери и на сад номенути начин користи заблудом или незнањем другога, извршио је превару, иа бнло да је на то наведен себичношћу, страшћу, намером да другоме противзаконо помогне, било иначе ма којим другим узроком." Казнени законик за Немачко Царотво од 1871 у § 263 доноси овакву одредбу о превари : в ко намери, да себи или неком трећем прибави какву прогивзакону имовну корист, туђу имовину оштети на тај начин, што привидним представљањем лажних или изопачавањем или прикривањем истинитих чињеница изазива или подржава какву заблуду, казниће се за цревару тешким затвором, поред које се казне може изрећи и новчана казна до три хиљаде марака, као и губитак грађанске части. к Талијански казнени законик од 1889 у чл. 413 прописује: »ко лукавствима или лажним представљањима, која су подобна да обману или заведу туђу искреност, доведе некога у заблуду и на тај начин себи или неком трећем прибави какву противзакону корист на штету другог лица, казниће се затвором и т. д." Нови норвешки казнени законик од 1902 у § 270 даје следећу деФиницију преваре: „превара је кад ко, у намери да прибави какву противзакону корист, доведе или помаже да се какво лице доведе у заблуду, подржава га или помаже да сс оно подржава у тој заблуди и то све у циљу да то лице изгуби јсдан део своје имовине или имовине свога пуномоћника." Српски казнени законик у § 251 нарећује: »као варалица сматра се онај, који другога из користољубљивих намера лукавим и лажним иредстављањом или изопачавањем и прикривањем истине наведе да што на уштрб свог имања учини или не учини. Исто тако варалица је и онај, који заблуђење у ком се неко находи из користољубивих намера подржава, и ово на повреду имања заблудившег употреби." Наведене деФиниције показују, да ни једна од њихније потпуно слична ма којој другој из ког другог законика. Па ипак изгледа, да таразличност није гако ве-

лика и значајна као што то на први поглед изгледа. Темељније поређење, и поред све различности, показује нам доста јаку аналогију, коју можемо видети, ако код криминалиста разних земаља потражимо услове које они траже за постојање кривичног дела преваре. И по Героу (Оаггоис! ТгаНе 1;. V. р. 547) и по Аисту (V. Б ј82(:, Бећгћисћ) аревара ]е оштећење туђе имовине, ироизведено лукавом обманом, у намери да се себи или треИем арибави аротивзакона корист. Из ове деФиниције изилази, да су потребна три разна елемента за постојање кривичног дела преваре: 1) материјални елеменат, резултат обманљиве радње ; 2) морални елеменат, намера виновникова, и најзад 3) трећи елеменат образује средство којчм је аостигнут резултат. Превара постоји ако се сва ова три елемеита стеку заједно, и ако загледамо у одредбе разпих законика, које говоре о превари, ми можемо код свију разликовати сва три елемента. Да би могли ово утврдити. заусгавићемо се прво код материјалпог елемента: резултат обманљиве радње Најтачпији израз за овај елемепат налазимо у немачком казненом законику, који у § 263 тражи као резултат: оштећење туђе имовине (ко. ... туђу имовину оштети....). Овоме су слични и закључци у § 197 аустријског казн. законика, у чл. 41 3 италмјанског казн. законика, и ако је Формулисано мало на други начин (.... па штету другог лица..), и у § 270 норвешког к. законика. Несумњиво је. да код свих ових законика треба обмањива радња да проузрокује штету на имовини другога, т. ј. да имовинска штета буде резултат радње. Исти се закључак може известн и код Француског Сос1е репа1. Он у свом мало нејаспом паређењу тражи као директан резултат радње в да ко преда или нзда, или покуша да преда или изда новац, покретност, и т. д. (с , а после овога за свршепост кривичног дола тражи јога и задржавање предатих ствари на штету њиховог сопственика. Превара се по овом закопику, одиста, састоји у томе да се туђа имовипа оштети, и Гаро као другу погодбу за ово кривично дело означава добивање противзаконе користи на штету другог. Белгиски казнени законик, чије је правило о превари изређено на Француском сосЈе репа1, нешто је изменио и упростио ово питање на тај начин, што је избацио ову другу ногодбу сос1ерепа1, т. ј. задржавање предатих ствари на штету сопсвеника. По белгијском казн. законику ма-