Policijski glasnik

_ СТ РАНА 126 11о оваквој логици полиц. власти излази, да би, у делу ФалсиФиката најлакше било пронаћи кривца. Требало би прос .то тражити сличан или истоветан рукопис и — кривац готов, па ма се он у времену извршења дела налазио у Африци. Таква би индуктивна метода била врло опасна по друштво. 11о закону, а и по науци, прво морају постојати основи подозрења противу оптуженога, да би се према њему крив. истрага отпочела, иа •гек кад оптужени у истрази као такав постоји, онда може бити речи о вештачком прегледу његовог рукописа. Сам вештачки преглед рукописа не може бити доказ противу извесног лица, ако претходно не постоје основи подозрења други докази, да се може противу некога истрага цочети и вештачење његова рукописа чинити. Иначе хватати људе са сокака без икаквог разлога и доказа да су имали удела у извршењу дела и вештачити њихов рукопис значило би вештачким путем не вршити преглед рукокописа, него вештачким путем стварати кривце. А докле би нас таква пракса одвела, мислим да је излишно говорити. Да је полиц. власт водила рачуна о овим захтевима претходне истраге, не би довела у незгодан положај вештаке З да погрешно тврде да је рукопис, којим су накнадно увођене у књигу ове неистините упутпице, рукопис сина ове поштарке, кад у актима ислеђења стоји протоколарно признање другога поштара, да је то накнадно увођење извршио он, по наредби старијег а у одсуству сина ноштаркиног. Вештина иодражавања туђега рукописа или туђега потписа може да буде изведена до таквог савршенства, да се не може да примети готово никаква разлика између истинитог и удешеног потписа. Наука тврди, да нам историја кривичног ноступка може пружити много случајева у којима су вештаци давали погрешна мишљења при вештачењу рукописа. Чувен Француски писац Боније наводи три истоветна случаја у којима су четири, санћим стручна, вештака једногласно изјавила, да је ФалсиФиковани текст писан руком оптужених; међутим се после доказала њихова невиност тиме што је доцније прави писац пронађен. Сравњивањем рукописа, дакле, стварно се добија само већа или мања вероватноћа, али нотпуна истоветност не. И у толико правно дејство овога доказа слаби према осталим доказима, чија потврда Факата иде до потпуне аутентичности. Наш је законодавац, који у казненим предметима провлачи теорију законских доказа урадио паметно што је код овог доказа одстунио од ове теорије и пришао теорији моралног доказа кад је у §. 233. казн. суд. пост. прогшсао: »У колико ће мнење вештака о сравнењу рукописа за доказ истинитости исправе важити, оставља се суду да ирезга другим околностила оцени." Иследник, дакле, мора бити веома опрезан при употреби оваквих доказа. Нарочито мора бити пажљив код оваквих

ПОЈМЦИЈСКИ ГЛАСПИК

дела, где се једним доказом жели да утврди и дело и кривица. Грађанска слобода је у друштву и држави призната драгоцена основа, на којој човек подиже све своје успехе и у моралном и у материјалном погледу. С тога су власти у првом реду позване да ту слободу чувају и здраву јој основу не подривају. Пије то мала ствар, кад се на једног слободног грађанина, кривицом самих власти, пружа прст да је био под истрагом за једно такво прљаво дело. Исто овај чланак има ту задаћу, да, коментаришући овај пример погрешне примене овога доказа, једновремено њиме скрене и пажњу наших иследника на ове моје напомене, како би се у пракси, при употреби вештачког прегледа рукописа, избегли слични случајеви. Ђ. КарајовановиЂ, адвокат

ПОУКЕ И УПУТИ Не може се одрећи извршење раније одлуке окружне скупштине састављане ло старом закону која је надлежно одобрена. Скупштина округа моравс.ког, за време важиости закона о окружним и среским скупштинама, од 9. децембра 1898. год., одлучила је: да се на залогу окружног приреза може округ задужити код Управе Фондова са сумом од 120.000 динара, ради подизања окружних болница у Тгуприји и Јагодини, и та је одлука надлежно одобрена. Кад је Управа Фондова актом својим од 5. јануара 1906. год. Бр. 2739., известила окружни одб.ор, да је овај зајам округу одобрен, сазвата је окружна скупштина у ванредни сазив на дан 22. Фебруара тек. год., која је решила, да се одобрени зајам не прими из ових разлога: 1. Што по § 26. тач. 2. зак. о изменама и допунама у закону о уређењу санитетске струке који је ступио у живот 17. јапуара пр. године, и обавезну силу добио 17. Фебруара исте године, држава срествима из санитетског Фонда прави окружне болнице, а не округ. 2. 1Дто је окружна скупштина, кад је донела одлуку о задужењу у 1902. год. имала у виду онда постојеће законе, по којима је овластила пуномоћнике да задужење учине, с обзиром на то, што је тада округ из својих срестава подизао болнице, а није их овластио да чине оно што би се косило са постојећим законима, а на штету округа. 3. Што скупштина сматра, да је увођењем закона о уређењу округа и срезова престала важност закона о окружним и среским скупштинама од '9. децембра 1898. г., а по томе и власт пуномоћника окружних, те ови нису могли ни чинити пријаву за зајам, онда када је закон о уређењу округа и срезова од 18. марта 1905. год. ступио у живот; и 4. Што данашњу окружну скупштину не обавозују одлуке раније окр. скупштине састављене по старом закону, које

БРОЈ 15

одлуке пису ни извршене док су ове поотојале. Ову одлуку окружне скупштине задржало је од извршења начелство окружно решењем својим од 24. Фебруара ове годинО бр. 2144. са разлога: што је одлука раније окружне скупштине о задужењу округа у циљу наведеном, која је и од надлежних државних власти одобрена, обавезна за округ, што је по тој одлуци приступљено подизању болница које су скоро готове и, што и но закону о уређењу округа и срезова од 18. марта 1905. год. (чл. 51. т. 3.), окрузи и срезови суделују у материјалном погледу око нодизања болница. Господин Министар унутрашњих дела налазећи да је решење начелства умесно, послао је предмет на оцену и решење Државном Савету, но чл. 14. зак. о уређењу окр. и срезова, који је нашао, да је исто решење правилно и по закону основано; с тога је одлуком својом од 7. марта ове године Бр. 2300. решио, да се одлука скупштине округа моравског од 22. Фебруара 1906 г. Бр. 282. о одбијању зајма у 120.000 динара, ради подизања болница, поништи. Жалбу погрешно адресовану, а лредату надлежној власти за лријем исте, треба са предметом упутити оној власти која је за оцену надлежна '1о. К., трговац из.Ш, жалио се Министру унутр. дела на решење начелства окр. подринског од 30. октобра 1904. г. Бр. 12.500., којим је извештен, да је радња суда општинског, у погледу нанлате оборске таксе за свиње жалиочеве ухваћене на утрини селској правилна. Жалитељ је предао жалбу начелству, које ју је са осталим актима спровело Г. Министру на оцену, а овај ју је одбацио својим решењем од 9. децембра 1904. г. ПБр. 33.937. као ненадлежној власти поднесену. По жалби жалитељевој Државни Савет одлуком од 7. марта 1906 год. Бр. 2306 поништио је ожалбено решење из ових разлога: »По чл. 170. зак. о општинама од 5. јуна 1903. гоД. и његовим изменама и допунама : од 22. децембра исте године, жалба противу решења и одлука надзорне власти изјављивала је се Државном Савету, а по чл. 172.- истог гакона предавана оној власти иротиву чије се одлуке изјављује. »Под владом овог закона, жалитељ је изјавио жалбу противу решења начелства окр. подринског № 12.500/1904. год. као надзорне власти, донесеног по жалби његовој противу решења суда општине 111. Жалбу ову предао је начелству као што је то прописивао наведени чл. 172. који то и сада прописује и адресовао је на Министра унутр. дела, коме је начелство ову жалбу послало на поступак. Но како Министар унутрашњих дела није био надлежан за расматрање ових предмета према наведеном чл. 170., те као ненадлеаган и ако је жалба погрешпо на њега адресована није имао ослонца у закону, да по њој доноси своју одлуку и одбацује је као ненадлежној власти поднесену, већ