Policijski glasnik

СТ['ЛНА 412

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

П0РЕКЈ10 И ПР0РОДА КРИМИНАЛИТЕТА Енрико Фери*)

У последњој четврти прошлог века јавиле су се у Италији потпуно нове идеје а злочину и злочинцу, које су се невероватном брзином рашириле по целом научком свету. И присталице и противници ових идеја смаграху их као последицу чисто личне иницијативе појединих личности, а не као природни Феномен, који је у напред био одређен историјским условима времена и места. Огроман и плодан развитак експерименталне ФилосоФије у другој половини XIX. века, а нарочито напредак у биолошком и психолошком изучавању човека, као једног од многобројних беочуга зоолошког ланца, и напредак у позитивном изучавању људског друштва, као природног Феномена, беху већ створили потребну интелектуалну средину, и одредили општи нравац идеја, које су се у изучавању Феномена криминалитета јавиле само у нарочитом облику. Овим општим условима савремене научне мисли, придружио се у Италији још и огроман контраст између доктрина криминалиста метаФизичара с једне, и стања криминалитета с друге стране. Било је, дакле, сасвим природно, што се у овој земљи јавио нов научни покрет, који је себи ставао у задатак, да путем иаучавања социјалне иатологије у маииФбстацијама криминалитета, а помоћу експерименталне методе, отклони овај контраст између теорија о злочинима и преступима с једне, и реалности посведневних Факата с друге стране. На овај начин постала је позитивна криминална школа, чија се суштина састоји у изучавању ириродне генезе злочина, било на самом арестуинику, било у средини у којој он живи. Доцније је ова нова школа постала оделита и снажна грана опште социјологије, под именом : „Криминална социјологиј а," које сам јој име ја дао 1882. год., да би њиме обухватио експерименталпе резултате криминалне антропологије, физиопсихологије, психо - патологије и криминалне статистике, као и средства, науком означена, за успешну борбу против злочина. После ових општих напомена, моћи Кемо са више детаља изнети узроке напред поменутог научног покрета. * * * Ни Римљани, тако велики у цивилном праву, ни правници средњег века нису успели, да кривично право уздигну на ступањ философског система. То је био Бекарија, руковођен, истина, више осећајем него строго научним духом, који је доктрини злочина и казни дао нарочитог импулса, и чијем је философском изучавању права следовала читава плејада мислилаца. Међу различитим научним правцима, који су могли утицати на постанак Бекаријног бесмртног дела, у коме су резимирани осећаји и идеје, који циркулисаху међу

*) Из дела ( ( 1-.а зосш1о§;1е сгшппе11е.»

ФилосоФИма и у јавном мњењу његовог доба, био је један, који је однео победу над свима осталим, нарочито у Италији, и који је, најзад, заслужно претворен у класичну школу кривичног ирава. Школа ова имала је и има практични циљ: смањивање казнм, а већим делом и њихово укидање, регирајући на овај начин са племенитом великодушношћу против свирепог емпиризма средњег века; њен теориски принцип јесте : изучавање злочина као аастрактног иравног бића. У току нашег века појавило се још неколико система у погледу криминалитета, као н. пр. школа корекционалистичка коју је, поред осталих, енергично заетупао и Редер. Школа ова имала је за циљ: моралну и законску аоиравку, и успела је, да задобије више страсних нристалица у Немачкој и Шпанији, а у неколико и у Француској и Италији. Ну, и поред свега овога, и реагирања против усамљеничког система средњег века, који се, више или мање, још одржавао, она није могла дуго опстати као засебна школа из ова два разлога: прво с тога, што под сваким пеналним режимом, ма колико он био строг или благ, има увек, и у врло великом броју, криминалних типова, чија је поиравка немогућа, или врло тешка и непостојана, пошто им је органска или психичка конституција ненормална, а друго и зато, што прави узроци злочина не леже само у злочинцу, већ исто тако, и у знатној мери, и у физичкој и социјалној средини, која га окружује, те је с тога сама поправка личиости недовољна да је сачува од поврата, већ је за ово потребно и отклањање спољних узрока, што се може иостићи једино реФормом средине, а нарочито социјалне организације. Школа класична остала је, дакле, једина у надмоћности, истина са неколико различитих личних гледишта на извесне ствари, али ипак као целина у иогледу методе и главних принципа. И док је она у практичном животу готово потпуно остварила свој циљ, дотле је у теорији, поред многих ремек-дела, дала и ненадмашно дело Карарино: »Ргодгата," у коме су из постављепог прииципа: да је злочин иравно биКе, иовреда а не акција. изведене помоћу необично јакелогике све главне правно-апстрактне последице, за које је овај принцип био способан. Са Караром и најодличнијим савременим представницима класичне школе, закључен је славни, научни псриод, започет са Бекаријом, и док нас талас криминалитета запљуокује са свију страна, докле нам класична дела пружају само апстрактно-правна истраживања, дотле посматрамо у судовима: судије, браниоце и тужиоце како осећају недостатак и по•гребу позитивних, антрополошких и психолошких студија о злочинима и злочинцнма, које су једино у стању да баце нешто светлости на примену казнено судске праксе. Ако из теорије пређемо ца праксу, наћи ћемо очигледно сличан напредак и у историји пенално - класичне школе. Што. пак, ова школа изгледа, као да је још далеко од коначног свршетка, тс је о тога, што још није, услед ограничене примене

у великим европским државама, показала све своје нетачности. Извесно је, међутим, да ће и с њом бити оно исто, што је било' и са теоријском криминалном школом. На неколико година после великодушне Бекаријне иницијативе у Италији, чедни Џон Х.уард произпео је сличан покрет у Епглеској. За ово му је било довољно, да живо опише морално ђубре и моралну корупцију, у којима пропадаше маса осуђеника по европским казненим заводима, и да са ентујизазмом истакне прве покушаје ћелијског затвора, оствароне игуманом Франчијем у Фјоренцијн (1667), папом Клементом XII у Риму (1703), царицом Маријом Терезијом у заводу за поправку, у Милану (17Г>9) и виконтом Аленом у Гану (1775). Пренет у Америку, одакле се, развијегт, поново вратио у Европу, покрет овај постао је школа казнених злвода, која се ускоро претворила у оиетем, чија је дисциплина била олпчепа у ова три израза: усамљвност, рад и настава 'иарочито религиозна). Обе класичне школе нмале суједну исту полазну тачку, исти иравац, на чак и исти циљ, И јелна и друга јављале су се као племенита реакција против законодавних и административних ужаса, који се одржаваху још из средњег века. Општи протести против система закопа и казнених завода овога времена беху примани са једнодушним одобравањем. Ученици Бекаријни, изучавајућп злочин као апстрактно правно биће, одвојено од реалног света, ставише себи у задатак, који су доцније и постигли, да смање у опште казне, предвиђене казненим закопицима, и да међу њима укину све оне, које су биле у противности са моралним појмовима савремених народа. И следбеници Хуардови, изучавајући искључиво казнене : Ј аводе, без обзира на свет из кога долажаху осуђеници, успели су такође, да у знатној мерн побољшају живот по овим заводима. Само што су они, руковођени и одушевљени осећајима, много више но разумом, изгубили сасвим из вида много знатнију масу несрећника, који с тешком муком нроводе око нас бедан живот, и који над злочинцима имају то преимућство гато су, и што остају поштени људи. Било је сасвим природно, што је овај хумани осећај обеју класичних гакола, који је и сувише лутао да би само посведочио нарочиту пажњу злочинцима, или да би заштитио животиње са неразмишљеном лажном осетљивошћу, изишао једном на прави пут правде и истине, узимљући у заштиту све беднике, који у многобројним и разним облицима помрачују сјај наше цивилизације. Заслуга за ово припада већ поменутом новом научном правцу у криминалној науци, који се невероватно брзо рагаирио по Италији и ван ове међу правницима, природњацима и социолозима, образујући најзад нову, криминално-позитивну школу кривичног права. Ова нова школа не састоји се, као што многи верују, само у антрополошком изучавању злочинаца, већ у радикалном преображају научне методе у изучавању криминалносоцијалне патологије, и у изналажењу нај-