Policijski glasnik

СТРАНА 38

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ово у толико пре, што је исто потраживање ушло и у општински буџет, који је Министар Финансија одобрио. Дрдаавни Савет нашао је: да су жалбени наводи без вредности. па је одлуком својам од 9. јануара 1907. године № 93. жалбу одбацио као неумесну.

И казне из чл. 158. закона о општинама застаревају у року, који за застарелост предвиђа § 396. кривичног закона. Решењем начелиика среза трстеничког од 21. анрила 1906. године Бр. 8007. кажњен је 15-то дневном платом деловођа суда општине великодреновске, Михаило Урошевић, за дело из чл. 152. закона о општинама. Противу ов. 1 пресуде, кажњени Урошевић изјавио је жалбу Дрзкавном Савету. Државни Савет нашао је: да је решење среске власти у смислу прописа § 39(3. кривичног закона застарило, јер надзорна власт за време од 28. јуна 190(5. године до 10. новембра исте године није исто решење извршила, нити је шта предузимала да застарелост нрекине. С тога су акти нерасмотрени враћени среској власти. Одлука Државног Савета од 17. новембра 1906. године № 7731. м. В.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова нитања: 1. Суд општине миросаљачке, у срезу колубарском окр београдског, актом свој.им од 4. ов. м-ца Бр. 9., пита: »Ова општина нема деловођу са услрвима прописаним у чл. 114.законао општинама, већ има млађег писара, који врши дужност деловође. Због тога настаје питање: 1. Може ли ова општииа радити са овим млађим писаром без деловође, сходно чл. 113. зак. о општинама, и, 2. Ако не може, докле треба општина да нађе писара?« — На ово питање одговарамо: Ако би се за оцену овог питања гледало само на неодређену одредбу чл. 113. закона о општинама, онда би се још и могао извести закључак, да у општинама, које немају више од једнога писара, није потребан деловођа, и да га не мора бити. Али како се за правилну расправу овога питања мора потражити шира основица, онда се, с обзиром на чл. 114. а нарочито 115. поменутога закона мора извести закључак, да је тежња и намера законодавчева могла бити једино та, да ни .једна општина не остане без дело.вође са условима из чл. 114. овога закона, јер је само тако гаранција, да ће послови ићи онако, како се то по постављеним условима очекивало. Овакво се гледиште, у осталом, потврђује и чл. 1. правила о полагању испита за општинске деловође, од 21. септембра

1902. год. ПБр. 2418, у коме се изречно вели, да свака оиштина мора. имлти једног деловођу са свима. условима, који су ироиисани у чл. 11к. зак. о оиштин ма. Једино што се у општинама, где нема више од једнога писара, ови не морају звати доловођом, него писаром по смислу другог става чл. 113. Према овоме општина не може радити са писаром, који није испунио услове из чл. 114. поменутога закона. Деловођу је дужна да нађе што пре, јер она без њега не може никако бити. II. Суд општине влајковачке, актом својим од 2. овог месеца Бр. 6, пита: »По закону о накнади штете учињене злонамерном паљевином и намерним противзакопим поништајем ствари, сву штету која се накнађује оштећенима, плаћа општина у чијем је атару кажњиво дело учињено. По чл. 22. поменутог закона, суд одговорне општине, у споразуму са одбор.ом, досуђену штету распоређује на поједине грађане своје општине по пореским главама, и наплаћује у року, који је означен у предњем члану. Код овога законскога прописа може се двојако тумачити, н. пр. да суд са одбором треба да реже на све пореске главе у оиштини да подједнако плаћају ове штете, или да се ова штета може разрезивати на поједине више а на поједине мање, имајући у виду имовно стање грађана, као и то, да ли ово треба да плаћа само село у чијем се атару штета догодила или цела општина ? Моли се уредништво да на ова питања одговори.« —• На ово питан>е одговарамо : Општина долази у положај да плаћа накнаду штете или по судској пресуди, донесепој на тужбу оштећеног у смислу чл. 1. и 21. поменутога закона, или по наравнењу, учињеном у смислу чл. 19. истога закона, које такође има силу извршне пресуде. И у једном и у другом случају, она се јавља у улози дужника, са одређеном сумом плаћања и роком у коме се ова мора платити по чл. 20. исгог закона. Према томе, како ове осуде могу доћи и у оно доба године*, када је буџет већ готов и одобрен, којим ова сума оштете није предвиђена, а на нов се буџет не може чекати због рока, који је остављен за извршење ових осуда, то она мора приступати исплати на иачин, предвиђен чл. 22. — наплатом од грађана своје општине по разрезу, који врши суд са одбором. Како ће се сам разрез вршити, да ли на све пореске главе подједнако, биле оне богате или сиромашне, или према суми непосреднога пореза, то у закону није изречно означено. Ако би с-е хтело да одговори дословно начелу колективне одговорности, која је самим законом истакнута, онда би право било да свака пореска глава подједнако плаћа, али како је закон о порезу, као доцнији, истакао нову основу за разре-

зивање пореза, то се и овај прирез треба да врши према суми непосредног пореза, по изнађеном проценту, као најсигурнијој основи, ма да чл. 19. не искључује могућност, да тај разрез буде, и на други начин, по увиђавности суда и одбора (види чл. 17. зак. о буџетима). Изгледа у нрви мах, да би овакво разрезивање приреза било противно чл. 16. и 41. зак. о буџетима, као и чл. 167. Устава земаљског, али с обзиром на то, што је овај закон специјално одредио овакво плаћање после Устава од 1888, год. у коме је постојала истоветна одредба са оном из чл. 167, (види чл. 168) садашњег Устава, не може се порећи важност одредби чл. 22. закоиа о накнади штете. Накнаду плаћа цела општина, а не само село у чијем се атару кривично дело догодило.

СЛУЖБЕНЕ ОБЈАЈВЕ

ТРАЖИ С Е Јована Бакића, бив. чиновника даелезничке дирекци.је, трацш Упрача града Боограда актом Бр. 2331, код које има да одговара за просту крађу. Јован је стар 3 6 год., дежмекаст, малих црних бркова. Нронађеног треба спровести Управи града Београда.

из полицијског албума • У последње време биле су учестале крађе на нашим железницама. Мало који дан да је нрошао, а да се когод није жалио како му је у возу, обично нри спавању, одџет новац, често у оумама од више стотина динара. Све те крађе врше кесароши, који лети јатимице јуре с вашара на вавдар, из града у град, с назарног дана иа паз&рни дан, зими, кад ианађура нема и кад отежа саобраћај, онда неки од њих иду у варош и врдае обичие крађе, неки се провлаче код својих људи, обично друмских механџија, који их зими кредитирају да би им у дето за то и отоструки интерес наплатили, а већина окретниЈцх преплави железнице и лађе и ту врше кр&ђе или се коцкају. Београдска полиција, војој се путници махом туже за ове покрађе на путу, решила је да чешће шаље своје оргаре железницама, те да коцкаре хватају и хапсе. Тако је ономад 2 1. овог месеца у вече једна таква по.шцијска патрола ухватила у Марковцу, у срезу орашком, шест рознатих коцкара, који су ое одмарали у једвој тамошњој механи, поред саме железничке отанице. Ти су коцкари ови: 1. Станко ОкановиЉ., — „Окан" један од старе коцкарске гарде, родом из Босне, сада му је непуних 50 година. Иоред коцкарских он врши и друге, оиасне крађе, за које је два пуга судски осуђиван оба иута од првостепеног суда за варош Београд, и то први пут 1885. год. на 5 година робије, а други пут 1902. год. на две године робије. Поред тога вешт је и варалица. До скоро је био опет због крађе у притвору у Ножаревцу, али је пуштен код суда из недостатка доказа. Млађи коцкари