Policijski glasnik

ВРОЈ 42

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 341

својој претежној многобројности јавним изношењем интенција управљених иротиву монархичних уређења толико задиру у државни интерес, да је претходно одобрење за истрагу несумњиво нецелисходно. Што се тиче давања одобрења, за то је позвано министарство правде оне савезне државе, чије су власти надлежне ?,а истрагу. За круг војве судске надлежности одобрење даје за марину и колонијалнр трупе државни канцелар, а за осталу војску министарства војна или друге јавне власти као органи за вршење војне управе правосуђа. Према §§ 99, 101 казненог закона, по којима се у тамо побројаним случајевима истрага предузима само са овлашћењем увређенога, нису додирнути ставом 3 предлога. Овлашћење увређеног владаоца у будуће тражиће се тек онда, ако постоји извесност о томе, да ће позвана управа правосуђа у опште дати одобрење за кривичну исграгу. Ставом 4. предлога предложено је за све случајеве увреде величанства, да кривична истрага застарева за шест месеца. Код увреде величанства учињене штампом истрага већ застарева за шест месеца по праву које вреди (§ 22. закона о штампи). За друге олучајеве застарелост напротив наступа по § 67. казненог закона тек после пет година. Битно спуштање овог последњег рока застарелости јавља. се као жељено већ и о тога, што се тиме унапред одузима терен прљавим махинацијама, за које се не ретко пружа прилика сазнањем какве већ давно учињене увреде. У осталом не подлежи никаквој сумњи ни то, да време застаралости за увреде величанства, које ниоу учињене штампом, треба нормирати на исти начин као и за увреде учињене путем штампе«. (свршиће се) Миливој Ј. Петровић. тж; УПУТ ЗА ПОЛИЦИЈСКЕ И ОПШТИНСКЕ ВЛАСТИ приредио Ђур. Ј. ЂорђевиЋ окружни начелник.

Ово исто могло би се рећи и за г. Николићеву замерку г. Ђорђевићу што је приликом објашњења § 20. полиц. уредбе употребио реч застуаник. Изгледа, да г. Николић није ни прочитао овај законски пропис, јер да је то учинио видео би, да је баш у њему употребљена реч заступник у смислу браниоца. И г. Николић и г. Калајџић замерају јако г. Ђорђевићу што је казао, да полицијска уредба служи као поступак за извиђање и суђење и оних ис.тупних дела, за чије извиђање и суђење није прописан никакав поступак. Замерка ова, по нашем мишљењу, потпуно је неумесна. Стоји Факт да је полицијска уредба на првом месту поступак за извиђање и пресуђење иступа из Ш-ће части казненог закона, али је исто тако неоспорно, да се и остали иступи — за чије извиђање и пресуђење не постоје специјални поступци — у недоотатку ових (па ма и »по сили прилика«

што рекао г. Калајџић) изви1 ( ају и пресу},ују по општем лоступку за иступе — полицијској уредби. Овако је у пракси рађено од вајкада, а овако се и даље мора радити — све док се не донесе нарочити закон о извиђању и пресуђењу иступних дела. Ни г. Калајџић ни г. Николић не могу порицати, да се по полицијској уредби извиђају кривице, цене докази и доносе пресуде и решења |§ § 33, 34, 35 и 36) и у оним иступним делима, која су казнима по специјалним законима, а за чије извиђање и пресуђење нема нарочитог поступка. Између ових иступа и оних из III части казненог законика није шта више било никакве разлике у погледу извиђања и пресуђења све до закона о изменама и допунама полицијске уредбе од 17 јануара 1904 год., којим је надлежност за расматрање одлука по овим последњим делима пренета на првостепене судове, и у овоме је т. ј. у овој надлежности за расматрање, данас једина разлика између ове две категорије иступа у погледу њиховог извиђања и пресуђења. И ако, дакле, полицијска уредба није нарочито оглашена као поступак за извиђање и преоуђење иступних дела, казнимих по специјалним законима, ипак она, у недостатку специјална доступка, служи као поступак за извиђање и пресуђење ових дела. 1 ) Са свима осталим замеркама г. Николићевим »Улуту« у свему се слажемо, а тако исто и са његовим схватањем § 342 а казненог законика, за који је г. Ђорђевић мислио да је замењен тач. 7 чл. 16 закона о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља. * * * Прелазећи на оцену г. Калајџићеву морамо одмах констатовати, да се она у погледу разноврсности оцењиваног материјала врло мало разликује од оцене г. Николићеве. Свега су две до три нове ствари у оцени г. Калајџићевој, којих нема код г. Николића, али су ове новине, мора се признати, веома важне и са гледишт.а теорије и оа гледишта праксе. Једна од најобичнијих и најчешћих полицијских радњи — спровођење осуђеника —- у овом случају предмет је спора између г. Ђорђевића и г. Калајџића. Спор

') У пракси се, у погледу извиђан.а и пресуђења разликују ове четири категорије иступа. 1. Иступи из III. часги казиеног законика, за чије ислеђење постоји нарочити поступак — аолицијска уредба. 2. Истуни предвиђени специјалним законима, који се извиђају и пресуђују по специЈалним иоступцима (иступи казними по закону о лову и шумама). 3. Иступи предвиђени специјалним закопима, који се по изричном законском наређењу извиђају по полицијској уредби (иступи из закона о унапређењу сточарства и воћарства, о уништењу штетних животиња и биљака, и из закона о риболову), и најзад, 4. Иступи, који се кажњавају по специјалним законима, али за чије извиђање и пресуђење није прописан никакав поступак, те се с тога извиђају по општем поступку за иступе — полицијској уредби (иступи из закона о местима, по уредби о кафанама и механама, по закону о уређењу санитетске струке и чувању народнога здравља, по закону о заштити од сточних зарауа и т. д.)

јеокотога: смеју ли се осуђеници приликом саровода везивати, или не? Кво пгга о томе вели писац г. Ђорђевић. »Тако исто нриликом спровода осу1)вника од општинског суда среској власти или од ове првостепеном суду или казн!'Ном заводу, потребна је што јача наоружана иратња, а зликовце и у опште извршиоце тежих делатом приликом треба' везати или им метати окове на руке, те им на тај начин бнемогућити бегство.« На супрот овом г. Ђ.орђевићевом савету, г. Калајџић у ,33 броју »Нолицијског Гласника« изјављује: ч На страни 68. своје књиге, нисац препо]Јучује везивање оних, који се опроводе, ма да је ово изрично забрањено чл. 17. правила о притвореницима и осуђеницима код иолицијских и општинских власти, која је прописао министар унутрашњих дела под 15. мајем 1906. год. П№ 10630. Овакву погрешку није смео учинити писац, јер она може нанети незгоде оним .ч, који би, верујући у знање иишчево. нослушали његове савете.® У чл. 17. поменутих правила вели се: »Кад полицијска иследна власт нађе да притвореног треба ставити у оков у смислу чл. 140. кр. суд. постуика, она ће га оковати, али тај оков не еме бити тежи од 5 килограма и 120 грама (§ 14. крив. закона). У случајевима кад су притвореници и осуђеници немирни тако; да су опасни за органе власти или друге притворенике, и V олучајевима кад је онасност да нри спроводу могу побећи или на кога насрнути, могу се притвореницима или осуђеницима метнути на руке лисице — негве — које власт треба увек да има. Везивања не сме бити ни у ком случају. Исто тако лисице се ни у ком другом случају не смеју упогребљавати.« Изгледа, лрема овоме, да је г. Калајџић имао право кад је г. Ђорђевића онако оштро укорио због саветовања да се опасни зликовци везују, а то међутим не стоји. И он и г. Ђорђевић погрешили су у овој ствари, јер оу изгубили из вида чл. 54. правила за вршење жандармеријске службе, у коме од речи до речи стоји ово: »Кад само један жандарм спроводи кривца онда треба да је обазрив. Опасне треба да веже. То треба. да ради и иначе ако кривац иокуша да бега илн се мора ноКу да сироводи."Правила ова прописали су г.г. министри : унутрашњих дела ивојни ио овлашћењу које им је дато чл. 10. закона и чл. 22 уредбе о жандармерији, те према овоме и она имају законску силу, што другим речима опет значи, да их г. министар није могао једнострано поништавати правилима на које се г. Калајџић лозива, и која су издата на основу устројетва централне државне управе. Као што се из овога види, једина грешка г. Ђорђевићева у томе је, што није прецизирао случајеве у којима се кривци могу везивати, док је нрекор г. Калајџићев у основи погрешан и излишан.