Policijski glasnik

СТРАНА 362

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 45

престављала би у иотини апсолутни случај, нешто чији се постанак апсолутно не би дао схватити, она би престављала, логички говорећи, последњи разлог, који не само што нема никаквог разлога ван себе, него никаквог разлога ни у себи, а такав последњи разлог логички се не да схватити. Међу тим сасвим друкчије стоји ствар са спонтаном променом у свесном бићу. Свесно биће не само што егзистира, него је. још и свесно своје егзистенције, оно зна за своју егзистенцију. Знајући за своју егзистенцију оно зна и за могућност промена у себи и за то за њега нема никакве сметње више, да промену својих свесних садржаја само собом изазове. Свесна спонтана промена не преставља више, као што је то са несвесном случај, последњи разлог, који нема никаквог разлога ни ван себе ни у себи, већ она представља последњи разлог који је сам себи разлог, она је исто што је исто тако само собом схватљиво, као што су аксиоме Математике и Логике евидентне истине, она није више олучај у асссолутном већ само у ■релативном смислу. (наставиће ое)

ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (НАСТАВАК) У другом случају, т. ј. кад је увиђај вршио иследник или један судија, и кад се протоко таквог увиђаја има само да прочита на главном претресу, — увиђај несумњиво има мању доказну вредност од увиђаја у првом случају. Ово је сасвим и објашњиво, јер, овде се не може говорити о непосредном чулном опажању судија, воји имају да суде; судије овде и не виде предмет увиђаја, већ само верују ггротоколу, као јавној исправи. Да ли је иследник или судија савесно вршио увиђај, да ли је потпуно и добро посматрао предмет увиђаја, све то судије не знају. Овакав увиђај, који суд има да употреби као доказ, није, дакле, прави увиђај т. ј. непосредно чулно опажање свих судија, већ је он сведоџба. Про-' токо увиђаја је само једна званична писмена сведоџба о нечему што је иследник или судија приметио. Већ по томе, што се овај увиђај јавља као сведоџба, и не може му се онолико вере поклонити, колико увиђају, који извршн цео суд. Али се ова сведоџба не може изједначити са сведоџбом обичног сведока. Има и доста и оправданих разлога, са којих се овој сведоџби придаје велики степен вероватноће тако, да може да послужи и као потпун доказ. Ти основи и разлози јесу ови: 1. Иследник или судија се никако не јавља као обичан сведок, који је случајно својим чулима оиазио нешто, што је после дужан да саопшти суду, већ је он нарочито квалиФиковани сведок са таквим особинама, које дају јемства за истинитост н.еговог опажања. Међу те особине на првом месту долази способност иследникова. Он је лице, које је нарочито спремно и позвано, да у истрази изврши потребна опажања. За тим је он лице, које је потпупо непристрасно и незаинтересовано, већ пред собом има само циљ поступка — истину. Руковођен истином и правичношћу, а свесан да од његовог опажања може да зависи живот, част, слобода, имовина другога, он ће несумњиво бити пажљивији и са више ће преданости и савесности радити од једиог обичног сведока, који све те особине нема. Иследник, даље, врши посматрање намерно. т. ј. зна да постоји једна чињеница, коју он треба да опази; он њу, за тим, опажа чим се догодила, и, најзад, он то опажање врши по инструкцији коју му је закон дао. Све је ово довољно да покаже како је иследник нарочити сведок

коме се мора више веровати него обичном сведоку, који нема све ове поменуте особиие. 2. Поред иследника или судије увиђај врши још и деловођа, који је такође позван да пази на све и који има исте особине као и иследник. То су, дакле, већ два квалификована сведока, чије су сведоџбе у законској Форми стављене написмено и које су, чак и по законској теорији доказа, довољне за потпун доказ. 3. Још један разлог, да се увиђају прида већа вероватноћа, састоји се у томе, што иследниковом увиђају морају присуствовати и два сведока, који су такође дужни да опажају и да својим потписом тврде да је одиста све онако, како је у протоколу увиђаја речено. Они се могу позвати и на претрес, те да то исто и усмено пред судом потврде. Али сви ови разлози не значе, да се иследниковом увиђају безусловно мора поклонити пуна вера. Не. Ово су само разлози, који дају довољно основа, да се оваквом увиђају може поклонити вера али не мора. Чим је овај увиђај сведоџба и иследник сведок, то се могу појавити и све мане обичне сведоџбе, које јој умањују доказну вредност. Може иследник бити у заблуди, може погрешити и немарно и случајно, нарочито из непажње и немарности ; стога, кад се то докаже, увиђају се у таквим случајевима не може поклонити пуна вера. Тако се може десити, да иследник није нредузео увиђај у време, кад је то било најзгодније учинити, на пр. предмет се донекле већ изменио, или се докаже, да иследник није сам лично опазио предмет него се послужио опажањем ког другог лица, на пр. кад иследник на лицу места пошље момка да види нешто, рецимо даљину, што је требао сам да види, и то после забележи у протоко као своје опажање и т. д. Тако исто се може десити, да се иследник и деловођа не слажу, или да се два присутна грађанина не слажу. У свима тим случајевима је ослабљена доказна вредност увиђаја. За овај увиђај речено је раније, да се пре свега његов протоко има да прочита на главном претресу. И он на тај начин постаје предмет претресања. Странке могу војевати противу њега доказујући, да је иследник или судија био у заблуди, да није нешто добро видео или да у опште постоји какав узрок са кога се увиђају не може иоклонити вера. После изјаве странака дужност је суда да оцени, хоће ли и колику ће доказну вредност придати увиђају. Разуме се, да ће суд узети овај увиђај за потпун доказ, ако на њега не буде учињена никаква примедба од странака, и ако суд нађе да је потпун и тачан. Исто ће суд учинити и онда, кад нађе да су све примедбе странака неумесне и неосноване. Докаже ли се, међутим. да су замерке једне од странака основане, суд не може такав увиђај узети за доказ. Све, дакле, зависи, од оцене суда. Кад је суд нашао, да увиђај има да буде доказ, онда је он у највише случајева непосредни и потпун доказ за постојање или биће кривичног дела, на пр. да је неко убијен. Тако исто може бити непосредни и потпун доказ за постојање једног битног обележја кривичног дела, на пр. да је крађа извршена обијањем. Међутим, увиђај не може да послужи као непосредан потпун доказ за постојање виности или кривичне одговорности једнога лица, т. ј. као доказ да је једно лице учинилац кривичног дела. Кривична одговорност може са увиђајем само посредно доказати у толико, у колико је њиме утврђена каква чињеница, која може да послужи као основ подозрења противу оптуженог. Њиме се, дакле, могу доказати основи подозрења, из којих се може образовати саставни доказ. (наотавићо ое) Д-р Бож. 6. МарковиЂ.