Policijski glasnik

СТРАНА 186

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 24

долази и од самог приоуства других лица, и да се на тај начин обезбеди самостална изјава сведокова. Јер, кад се две сведоџбе подударају и слажу међу собом, много ће већу вредност оне имати, ако је свака од њих самостална. Такве две сведоџбе по § 229 биће потпун доказ за чињеницу на коју се односе. Па и за теорију слободног судијског уверења та је сагласност од значаја, јер ће судија пре доћи до уверења о истинитости једне чињенице кад се две или више независних сведоџаба слажу. И новија законодавства искључују јавност приликом испита сведока у генералној истрази и наређују појединачно испитивање. Изузетак чине нека законодавства као н. пр. Француско, која допуштају да бранилац обвињеног може присуствовати испиту сведока. Најновији покрет за реФорму Кривичног Поступка иде за тим, да се генерална истрага што више упрости, да буде бржа, непосреднија и јавна. Само је све ово још предмет научног проучавања, а до стварних пројеката се још није дошло. За нас би могло бити од значаја питање: да ли може бранилац обвињеног присуствовати испиту сведока ? И овде има с малом изменом да вреди исто, што је речено о присуству браниоца испиту обвињеног у примедби 2 на стр. 235. Несумњиво је, да нико не може бити начелно противан најширој јавности чак и за целу генералну истрагу, јер је јавност одиста јака гарантија за правилност истраге, а често и погодно срество за проналажење истине. Али, поред свега тога, јавност се не може узети као правило, које треба да усвоје сви законодавци. Хоће ли генерална истрага бити јавна или не, зависи од много разних околности, које нису код свих народа истоветне. Законодавац може завести јавност само тако, ако је извесно да ће од ње бити користи а никако штете. То исто вреди и за присуство браниоца приликом испита обвињеног, сведока и других лица. Моје је мишљење, да би у нас више штете но користи било, кад би се браниоцу допустило да присуствује испиту обвињеног и сведока. Штета би долазила услед злоунотребе од стране бранилаца тако, да се то не би дало више поправити. Међутим много је мања штета од неприсуствовања него корист од присуствовања браниоца, јер окривљени има још увек времена, нарочито на главном претресу, да се послужи браниоцем и да поправи све што је у генералној истрази рђаво урађено, пошто је по теорији слободног судијског уверења за суд меродавно само оно што се на главном претресу уради. Кад, дакле, интерес обвињеног, да његов бранилац присуствује испиту сведока, дође у сукоб с интересом истраге, онда мањи интерес треба да се жртвује већем. У нас је интерес истраге већи интерес, јер обвињени има прилике да и касније своје интересе заштити, те стога не треба ни допустити да бранилац присуствује испиту сведока. Само је ипак потребно што више водити рачуна и о интересима обвињеног. С обзиром на процесни положај обвињеног, њему треба допустити да се може лослужити браниоцем приликом предузимања сваке радње у поступку, па било то у генералној било у специјалној истрази. Како окривљени у специјалној истрази може неограничено имати браниоца, то му у генералној истрази треба допустити да се послужи браниоцем само приликом предузимања оних радња, које се касније т. ј. у специјалној истразп или не могу никако обновити или је вероватно да се неће моћи обновити. Главно је овде: не оставити ниједну радњу, а да се окривљени приликом њеног предузимања не послужи браниоцем. Према овоме, браниоцу треба увек допустити у генералној истрази, поред употребе правних срестава на одлуке иследникове, —

и прнсуствовање увиђају и вештачењу. Међутим не и испиту обвињеног, јер је испит обвињеног радња, која се мора обновити на главном претресу, када оптужени има браниоца. Исто има да вреди и за сведока с тим изузетком, што браниоцу треба допустити присуствовање испиту сведока само онда, кад је извесно или кад се сумња, да ће сведок на главном претресу моћи бити саслушан, н. пр. услед тешке болести, услед старости не може да дође и т. д. Тако треба разумети чл. 153 Устава и у томе смислу учинити измене у законику о кривичном поступку. И на главном претресу сведоци се испитују понаособ, али у присуству странака и браниоца оптуженог. Ако би који од сведока био међу слугпаоцима у судници, и чуо саслушавање других сведока, то ипак не значи, да он неће моћи бити саслушан или да ће његова сведоџба бити без вредности. Таква сведоџба може само имати мању вредност, што ће зависити од оцене оуда. 2. Испит сведока по правилу је усмен (§ 104 други одељак). Изузетак чине само неми. По првом одељку §-а 106, ако је сведок нем а зна писати, одговараће на питања писмено. Ако ли је глувонем, а зна ппсати, онда му се и питања имају писмено постављати ; ако ли је, пак, само глув, а читати и говорити може, онда му се питања имају пчсмено постављати, на које је он дужан давати усмен одговор. Ако ли глув или нем не зна читати и писати, испит се таквог сведока има вршити преко заклетог тумача. Као тумач може се употребити лице за које се зна, да је вично у споразумевању с глувонемима. Испит оваквих сведока мора се вршити врло обазриво. Питања се морају постављати знацима тако да су кратка и јасна. Ако је одговор сведока од важности, то од њега треба тражити да га више пута понови, док не буде сасвим јасно шта сведок мисли. Ради што поузданијег одговора, треба глувонемог одвести и на лице места и ту му показати предмет или лице о коме сведочи. Преко тумача се има сведок испитати и онда, кад овај не зна српски говорити. За тумача се узима лице које зна језик сведока. Ако иследник или деловођа или који од судија знају језик сведока, онда ће се испит вршити преко њих; тек ако они не знају језик сведока, има се узети друго лице за тумача, који је дужан испит да потврди својим потписом поред потписа сведока 105). Пре испита тумач мора бити заклет. Односно правног положаја тумача подељена су мишљења. Правилно је мишљење, по коме се тумач сматра као вештак, па се, према томе, на њега примењују аналого и све законске одредбе о вештацима. 3. Закон наређује иследнику и суду, да сведока непосредно пре испита оиомену, да о свему што питан буде савесно и саму истину покаже, и да ништа не прећути што му је познато о ствари за коју се пита (§ 103). Потребно је, сем овога, сведока опоменути и на то, да ће се на свој исказ заклети. Иследник или суд дужан је сведока да опомене у Форми која одговара узрасту, положају, карактеру и васпитању сведоковом. 4. После овога настаје прави испит. Ту се у главноме не разликују нови или реФормиранн поступци од старпх, инквизиторских поступака. Тако исто нема разлике у начину испита сведока у генералној истрази и на главном претресу. (наотавиће ое) Д-р Бож. В. МарковиЋ.