Policijski glasnik

ВРОЈ 28.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 219

ликом доношења казненог законика од 1860 г., како ће се утврдити однос између робије и затвора и затвора за иступе; како ће се регулисати питање о кажњењу малолетника, заштити од душевно болесних и опште опасних лица, да не улазимо у даша питања о условној осуди, поврату, стицају, саучешћу и заотарелости, која питања захтевају и дужу и озбиљнију штудију. Циљ ових редова је, да кратким приказом последњих мишљења немачке правне науке изложи нашиМ правницима резултат нове науке и скрене пажњу на предузети посао код нас и подстрекне све правнике на што активнију сарадњу на овом послу, који захтева много сатрудника. Октобра 1 908. год. Д-р Д. М. СуботиЋ

УЦЕЊИВАЧИ ПО ЗВАНИЧНИМ ПОДАЦИМА ИЗРАДИО А. Баумгарт. У једном елегантном купалишном хотелу Северне Америке седели су у парку на једној клупи, једно поред другога, господин Џон Лесли и лепа удовица Лилија Блак. Господин је Лесли држао у руци једно писмо. Лилија је везла некакав свој ручни рад и потајно погледала свога суседа, који јој се последњих четрнаест дана непрекидно удварао, али није рекао још ни једне речи о својим озбиљним намерама. Да је господин Лесли у истини био прави американоки милионер Пунд, то, по његовом мишљењу, нико није ни слутио. — Имате ли каквих непријатних вести? упита лепа, плава удовица после кратког Кутања. Лесли је најзад био отворио своје писмо, па га љутито згужвао у клупче. — 0, та то се већ не да издржати! узвикну он. Како треба човек да се чува од уцењивача! — Од уцењивача? узвикну Лилија зачуђено. Шта хоће они то од вас? — Ето, маленкост од пет хиљада долара! Треба данас по подне да отпутујем за Курлингтон — ви знате то стеновито гнездо тамо горе у планинама — тамо да нађем једног малог дечка, који чека на мене, и да му предам новац. Не учиним ли то, онда ће ме, није Бог зна шта, само убити. — Страшно ! узвикну Лилија ужаснута. Али ви ваљда нећете одговорити том њиховом захтеву. Кад је то исказала, лепа удовица, чије су очи биле пуне суза, спусти своју белу руку на Леслијево раме, али је затим брзо трже, као да се посрамила од своје пријатељске усрдности. И Лесли је био човек од меса, али је ипак увек био готов да се сачува од срачуњених женских атака; овде је сам себи рекао, да је немогуће, да ту рачун може играти ма какву улогу, кад га његова лепа сусетка зна само као обичног, приватног човека. — Ја ћу отпутовати тамо, узвикну он одлучно, али ћу понети собом и свој револвер. — Зашто не известите о томе полицију? додаде Лилија простодушно и преплашено. — 0, то сам учинио одмах, још код првога уцењивачкога писма, али од тога није било никакве користи; ти се неваљалци нису дали ухватити у клопку, коју им је полиција била наместила. већ су удвојили своје захтеве и претње. * * * Већ доцкан после иодне стиже господин Лесли, сав окупан у зноју, у номенуто стеновито гнездо, докога је морао ићи једном врло незгодном и узбрдном стазом. Тек што је дошао у уску и побочну улицу, пресрео га је један мали, одрпани дечко, и ословио га речима: — Господа чекају на вас код „Плавог Пауна«. При том је показао за једну малу сеоску зграду, која је била саграђена у једној стени, а ни лево ни десно није имала никаквих других суседа, сем голог стења. Лесли уђе у ту кућицу, прихвативши се чврсто револвера, који му је био у спољњем џепу од огртача. У соби, десно од ходника, изађоше му на сусрет три човека, који су имали типичан изглед американских зликовца. — Враво, сире, поздравише га они. То је паметно од вас да сте дошли! Јесте ли донели собом и новац? — Био сам за то довољно глуп, одговори Лесли потмуло. Ево вам кесе са златом. Можете и сами пребројати, да се уверите да ли је сума потпуна. Али чекајте, чекајте! Пре но што зграбите новац, волео бих да знам, какве гарантије имам ја, да ћете престати једном са вашим племенитим уцењивачким писмима? •— Наша реч биће довољна за то, сире! одговори помпезно зликовачки поглавица. Ми ћемо вам се свечано зарећи, да вам ни длака с главе неће Фалити, кад будете исплатили двадесет хиљада долара. — Шта ? узвикну Лесли запрепашћен. Ви сте скроз покварене пропалице. Зар нисте захтевали свега пет хиљада долара? — 0, да, одговори други одвратни тип, то је било таман доста за почетак. Али сада, кад вас већ једном имамо у нашој власти, не пада нам ни на памет да вас тако јевтино пропустимо. Лесли сав позелене у лицу. Јаћувам рећи нешто, рече он са неприродном мирноћом. Било је и сувише глупо од мене, што сам у опште долазио код оваквих неваљалаца, код којих не могу претпостављати никакву часну реч у опште. Могу вам рећи само то, да од мене нећете добити ни једног јединог цента више од тих пет хиљада долара. На то вам ја опет дајем своју часну реч. Гласан смеј био је одговор на тај храбри одговор. Лесли је приметио, да су била добро закључана врата, која су водилана улицу. Туда, дакле, није могао побећи напоље. Двојица од зликовца приђоше му, да му не би дали повода да сумња о озбиљности положаја у коме се иалазио. Изненада га ухватише, поред свег опирања везаше, отворише врата једне тамне одаје и стрпаше га у њу, ма да је из гласа викао за помоћ. Ништа му није

помогло; он је постао злочиначки заточеник., Подругљиви смех пратио је његове узвике, а на тегаким вратима зачу се шкрипа зарђале браве. Томе страховитом призору следовала је једна ужасна ноћ. Једини мали прозорчић у тој јазбини налазио се у врху једнога угла и крозањ су се могле видети само стене, из којих се састојало и цело бедно село. Кад је освануло јутро Лесли почне опет викати, упркоссвојој погружености. — У помоћ, у помоћ ! одјекивали су очајнички узвици о подрумске зидине. ТТТта је то — да ли се не вара, или се то заиста чује неко куцање на прозору? Не, то није била заблуда. Он опет повикну за помоћ и опет као одговор на то зачу се куцање на прозору. Одмах по том разби се окно и зачу се један звонак глас: — Господине Лесли, јесте ли ви то? Ко то виче за помоћ ? — Ја сам то! Велики Боже, госпођа Блак! Откуда ви дођосте амо? — 0, Богу нека је хвала, одговори нежни глас. Дакле ипак сам вас срећно нашла! Чекајте, чекајте само господине Лесли. Ја ћу отворити кућу. Десет минути доцније бише разбијена врата од његове тамнице и господина Лесли изведе ослободитељка напоље. — Ја сам дошла амо са полицијом, додала је она сва задихана од узбуђења. Ја сам већ слутила да вам се овде нешто ужасно случило. Нисам имала више мира. Ироклети уцењивачи наравно да су побегли, кад су приметили полицију. Вогу хвала да сте ви још у животу — ја сам се бојала да вас нису већ и убили! Најсрдачније и најтоплије захвали јој се господин Лесли. — Никада, никада вам, Лилија, нећу то заборавити, заврши он изразе своје захвалности. И никада вас више нећу напуштати. 0, Лилија реците ми само, да ли бисте се могли одлучити, да постанете мојом женом. * * * Неколико недеља доцније вратио се Лесли уПариз. где је завршио својесвадбено путовање. Није прошло неколико дана, кад је излазио једно јутро из хотела, на своје највеће изненађење сусрете одмах при изласку једну индивидуу, која га је необично подсећала на поглавицу оних разбојничких уцењивача, који су га били домамили у ону стеновиту јазбину у Северној Америци. Он пође томе човеку у стопу и таман је хтео дати да се тај човек притвори, кад овај застаде пред уласком од његовог хотела и — прими једно нисамце од Лилијине собарице. У истом тренугку Лесли спустн своју руку на раме тога човека и грмну: — С места дајте овамо то писмо или ћу одмах с вама у полицију! Злочинац је видео да му нема излаза, те с дивним презрењем предаде Леслиду писмо, која овај одмах прочита: