Policijski glasnik

БРОЈ 44.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 21. НОВЕМВРА 1910.

ГОДИНА VI

%% рКгј&Д* ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНН ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" издазп једанпут, а према похреби и више пута недељно. Претплата се подаже у напред, и то најмање за пола године код свију полицијских власти, и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње. За иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. Поједипи бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СЛУЖБЕНИ ДЕО

Његово Величанство Краљ Петар 1. благоволео је, на предлог Заступника Министра Унутрашњих Дела, Министра Финансија, поставити: за начелника прве класе среза гружанског Михаила Мијовића, секретара исте класе начелства округа пожаревачког, по службеној потреби; за начелника треће класе среза поречког Драгољуба Миленковића, начелника исте класе среза гружанског, по службеној потреби; за начелника треће класе среза голубачког Јована Јовковића, полициског писара прве класе среза подунавског; за секретара прве класе начелства округа пожаревачког Живојина Будимировића, секретара исте класе начелства округа тимочког, по службеној потреби; за секретара треће класе начелства округа тимочког Војислава Кимпановића, начелника исте класе среза поречког, по службеној потреби; и за полициског писара треће класе среза лесковачког Михаила А. Живковића, апсолвираног правника. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 14. новембра 1910 г. у Београду.

Указом Његовог Величанства Краља Петра I. на предлог Заступника Министра Унутрашњих Дела, Министра Финансија, а по саслушању Министарског Савета решено је: да се Коста Поповић, начелник прве класе среза голубачког, на основу § 70. закона о чиновницима грађанског реда, стави у стање поксја с пензијом, која му према годинама службе припада. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 14. новембра 1910. г. у Београду.

СТРУЧНИ ДЕО

0 ПРОДАЈИ ЗА ИЗВРШЕЊЕ ОДЛУКА СУДСКИХ (НАСТАВАК) Систем Франц. Грађ. Суд. Поступка је друкчији. По чл. 738. тога Поступка, купац на лицитацији, који није излицитирану цену положио у року означеном у условима продаје (1е саМег с1ез сћаг^ез) или који, у опште, није исиунио све обавезе у тим условима предви1>ене (1ев с1аизе8 <1е Га<1јисИсаИоп), и који се, због тога, зове : 1е Го1 епсћепзвеиг, има права да плати излицитирану цену, односно да испуни ону обавезу коју пије био испунио, све дотле док се друга продаја није обавила, дакле чак и пошто су у велико отпочеле Формалности ове друге продаје: што он не би могао то је да своју или своје обавезе испуни, пошто је већ била друга продаја (1а 1о11е епсћбге). Овај систем Францускога законодавства мотивише се тиме што, по том законодавству, друга продаја није нека нова процедура, одвојена и различна од процедуре лрве продаје, већ се она сматра као инциденат (Ппс1с1еп1) прве продаје или као њено продужење. 1 ) Код нас, међутим, друга продаја је сасвим нова и засебна процедура која, са првом, има само толико везе што се купац на првој продаји не ослобаћа свих својих обавеза због тога што цену није положио и што је друга продаја одређена. Зато тај купац и не може излицитирану цену положити, пошто је једном нова продаја одређена. Извршни орган не би ову смео, после тога тренутка, иримити, јер би тиме прешао границе свога законскога овлашћења: он би самовољно признао и дао купцу једно право које он по закону више нема, противно и самој вољи поверилаца (односно дужника), за које се узима да траже нову продају, чим купац није цену положио него је допустио да се чак и друга продаја одреди. 2 ) ') ВоНагс1, Оо1те1-Ваа§е е* СгЛавбоп, ^е^опз (Ге ргос6д.ите сггпЈе, Ђ. II, р. 494. 2 ) Соп1га: Мих. Тадић, у својој расирави: О одговорности куааца за накнаду гитете код јавних иродаја, који мисли да купац на првој продаји може дену положити све дотле док се друга продаја не сврши.

Све што би могло бити то је да купац, и после тога тренутка, положи цену са пристанком оних поверилаца који су о таквом његовом захтеву власни решавати, а који су то повериоци ми смо о томе говорили раније, када смо објашњавали § §-е 486. и 487.. Нема спора да повериоци на ту понуду купчеву могу пристати: нити је њено пркмање противно §-у 13. Грађ. Законика нити оно вређа чија права. 3 ) 3 ) Мишлзење да куиац може, и после одређене друге продаје, положити излицитирану цену, могло би се бранити разлозима основаним на консидерацијама општег интереса. Могло би се на име овако разоновати: Општи иитерес је за то да се купцу призна право да може излицитирану цену положити све дотле док се добро не би по други пут продало. И заиста, ако се такво право купцу на првој продаји призна, пре ће се доћи де наплате одлуке судске. А то је свакако по опште интересе корисно да се права, утврђена одлукама судским, што пре реализују. Напослетку, могло би се рећи да ова солуција, која подмирује једновремено и опште и купчеве интересе, није много противиа ии интересима поверилаца: истина је да ови, ако се она усвоји, губе изглед да више до.бију (на другој продаји), али за то они налазе опет свога рачуна у томе што цену коју је дала прва лицитација иримају одмах. Зар није то исто: прпмити мање али одмах него више али доцније? А када се има на уму то : да је оно више које би се примило доцније проблематично, онда мања сума примљена одмах има већу вредност. Овоме треба додати и то : да би се, у случају баш да на новој продаји иописано добровишед&, могла појавити та евентуалност, да ии тај други куиац не положи понуђену цену, што би учинило потребном и трећу продају. Напослетку, ако узмемо да добро на другој продаји изиђе мање, наплата диФеренције коју ће биги дужан изравнати купац на првој лицитацији извршиће се много теже: тај купац, изгубивши купљено добро, неће јамачно хитати да диФеренцију исплати већ ће чинити све што може да ту наплату одуговлачи. Као што видимо, ова солуција подмирујс и интересе опште и Интересе приватне: интерес купца на првој продаји и интересе поверилаца. Противна солуција била би и неправична, она би ца терет купца ставила само штетне евентуалности, док би повериоци, то би се дало рећи, могли само добиги њеном применом. Међутим, као и у кривичном праву, тако би и овде требало сумњиве случаје тумачити у корист онога који је у горем положају, а то је купац, пошТо је он обавезан, а никако баш против њега. Могла би се ова примедба учинити овом решењу: Нашта онда онај рок од шеснаест (три) дана, ако купац може да излицитирану цену положи све до поновне продаје? Зар није боље, баш са гледишта брзине наплате одлука судских, усвојити солуцију по којој купац губи право да излицитирану цену положи, чим тај рок протече, дакле и пре него је поновна про-