Policijski glasnik

СТРАНА 166.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСПИК

БРОЈ 21.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учиљона су нам ова питаља: I. Један среоки начелник ппта: »Од појаве закона о шумама једнако ое истичс питање: да јш и даљс наже наређења из § §291. 339. тачкс 4. става другог; 37"). тачака 3. и 4. и 395 тачке 6. кривичног закона. Примена ових законских наређењатако је неједнака и код полицијских и код судских власти, да ое оада одиста не зна: кад ће кривцу судити општинска пласт, кад полицијска, а кад опет, судови. Да би се знало: која су од ових наређења у важности а која не, и које се крнвице казне по закону о шумама а које, опет, по крнвичном закону, моли се уредништво да и оно изнесе своје мишљење". — На ово питање одговарамо: Од иојаве закона о шумама, све крцвице учињене у шумама (иланине, горе, забрани)' државним, општинскпм, манаотирским, црквеним и приватним, дакле на оним просторпма о којима говори чл, 1. овога закона, казне се по закону о шумама а не по кривичном закону. Према овоме, кривице о којима со говори у тачци 3. § 375. кр. закона, неКе се више кажњавати по овој законској одредби, него по закону о тумама, јер долазе у ред оних кривица, које овај закон предвиђа у своме чл. 90. а казни по чл. 126. Како се међутим, ни под шумом ни под забранима не могу разумети онадрва, која су засађепа по љпвама и ливадама појединачно, па била она родна или но, то се, наравно, за сечу ових неКе судити по закону о шумама, али неће ни по т. 4. § 375. кр. закона, иего по чл. 8. закона о уређењу воћарства, који за ове случајеве прописује специјалну казну, докле год се кривица јавља у оном облику и размери, како со тамо предвиђа. Ако би међутим, поништај дрвета нрелазио ове размере, онда ће се казнити по $ 291. или 293. кр. закона. Како н чл. 8. закона о воћарству, и т. 4. §. 375. кр. закона па и § 291. пстога закона, говоре само о поништају, то ће се казна изрицати за поништај само тада, ако је и крајљи циљ кривице био поништај. Аколи је, међутим, неко посекао грм у ливади, багрем на њиви и т. слично, па одсечено дрво ц однео, дакле одсекао га у циљу самовољног и противзаконог присвајања, онда је то крађа и она сс казни према вредиости посеченог дрвета или по § 391. или по § 221. кр. закона. И кривице из тачке 4. става другог § 339. кр. закона, за сечу и кварење дрва поред пута, неће ое више кажњавати ио овој законској одредби, пошто је казна у чл. 8. закоиа о унапређењу воћарства, већа од оне, која је предннђена § 339. кр. закона.

Што се тиче тачке 6. § 395. кр. закона, о њеном укинућу могло би бити двоумљења само но томе, што је законодавац вршио у 1902. години ревизију овога §-а и мењао тачке: 4., 7., 8. и додао 13-ту, а 6. оставио онако, како је и раније гласила, па би се могло узети да и садаважи; али како су опет, по правилу које у науци посгоји, одредбе из опецијалних закона, кад су у сукобу са кривичним, претежније, то и за случајеве, које она (т. 6.! предвиђа, важе одредбе члана 8. закона о унаиређењу воћарства. и то у толико пре, што је овај закон доцнпји, те ое претпоставља да јо он воћ био укинуо тачку 6. те законодавац није ни имао разлога, да ровизијом од 1902. године, говори о љој. Кад се, дакле, све ове законске одредбе палгљиво проуче и доведу у везу; кад сс буде имао јасан појам о томе шта закон о шумама убраја у шумска земљишта и забране, а шта су, онет, алеје и дрва засађена појединачно поред путова, по њивама и ливадама, и тачно определи граница између простог поништаја и крађе, онда ће п примена закопа бити правилнија. II. Суд општппе пањевачке, актом својим Вр. 525; Суд општине дрогосињачке, актом својим Б,р. 722 и деловође општина: смиловачко и брестовичке, учинили су извесна питања но закону о таксама. Како смо ми на истоветпа питана већ дали одговоре у бр. 18. и 19. овога лнста, то их унућујемо да тамо нађу одговора на своја питања. III. Суд општине љубовијскс, актом овоБр. 2030. пптао је: докле ће остати на положајима часницп општински изабрати у 1910 години. Како је на исто нитање дат одговор у бр. 17. овога листа, то се суд упућује да томе нађе потребан одцговор иа своје питање.

ОДЛУКЕ ДРШАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА Пропис § 471 грађанско - судског поступка јавноправног је карактера, и по томе, извршна власт дужна је, по званичној дужиости, извидети и утврдити статус дужников у времену задужења. Стаменко С., трговац из К , молио је суд општине к , да од Милана М., колара ондашњег, нанлати 125*20 дин., са 12°/ 0 год. интереса од 26. октобра 1887. године до наплате, колнко му, као пријемнпку права Цвете уд. Ђ. Б., има Милан плаћати. Суд општине к , актом од 11. иовембра 1908. год. № 11164. послао је сва акта овог предмета среској власти на наплату, пошто је предходно утврдио, да се наплата из покретности осуђенога ннје могла извршитн. Уз пошиљај акта, оуд је послао и уверење, о томе, да се осуђени Милан не занима земљоделсгвом,

нити да од земљоделотва живи, иећ да се искључиво занима коларском радњом. Позван дужник Мнлан, да по овом нредмету новац пололги, иа саслушаљу код среске власти 9. децембра 1908. год. иајавио је, да новац нема да положи, већ одобрава да му се извесно нмање прода. Доцннје, 27. јануара 1909. године, поднео је молбу са уверењем о томе, да је у 1899. год. био земљоделац и да није члан еснаФа коларског, тс да, прома томе сматра, да је и сада земљоделац, иа је тражио да се попис са узетог имања скине, јер му то имање као земљоделцу служи и но може се према § 471. грађ. суд. пост. продати за прнватне дугове. Среска власт нашла је: да је дужник Мплан пресудом суда општине к...., од 23. децембра 1894. год. №7157. осуђен на плаћање, а дуг потпче од 1887. годнне ; да осуђенп Милан није поднео доказе о своме занимању у времену задужеља, који би со имали цонити, да ли је задужење учинио као земљоделац или као занатлија, и да му поднетп докази у молби не могу служити за доказ, јер се пстима тврди, да је он у 1889. год. био земл.оделац, а пе у 1887. годнпп за времо учињеног задужеља. Најзад, навод дужника Милана да опада у ред незпатних занатлија, н да, и као такав, има се рачуиатн као земљоделац, не вредећи је, пошто у §471. код тач. 4. грађ. суд. пост. и правила Министарства правде од 4. Фебруара 1874. год. ЈМ> 354. пзриком стоји, којн се занатлије имају као незнатни сматрати. па према томе и као земљоделци, а међу ове не долазе и колари. С тога је среска власт, на основу § 463, 464. и 471. грађ. суд. ност., решењем од 28. јануара 1909. године №2028, одбила дужника Милана од тражеља, да се његово имање, узето у нопис, ослободи пописа, и одлучила да се исто имање, пошто ово решење постане извршним, изложи продаји. Ово решење одобрило је начелство окружно решењем од 24. марта 1909. годииб № 1746., а решеље овога Министар Унутрашљих Дела својим решењем од 30. маја 1909. годнне Л»9811. По изјапл.еној жалби, Државни Савет нашао је, да Јкалбено решеље Министрово не одговара закону из ових разлога: Неправилно је извршна власт оценила, да је жалилац Милан, као осуђени, био дужан да докаже, да је у 1887. години, т.ј. у времену задужења, био земљоделац, то кад то није доказао, да и нема право на благодејаље из § 471. грађ. суд. пост.. већ је и љена дужност била, да ту околност, која је од решавајуће вредности за расправу питаља о попису и продаји дужниковог непокретног имања, по званичној дужности провери и утврди, јер је поменути законски пропис јавно-правног карактора, и установом његовом законодавчева је намера била, да заштити земљоделцу и његовој породици нотребну имаовину, како со не би довео у питање опстанак њихов. Тој закоиској дужности извршна власт требала је у толико пре да приступи, што је жалилац у акту под № 25496. поднео доказе, да се у 1898. и 1899. год.